Sahrana Aleksandra Rankovića: Događaj koji je probudio Srbiju

19. avgusta 1983. godine, umro je Aleksandar Ranković. Na njegovoj sahrani 22. avgusta okupilo se oko 100.000 ljudi, pretvorila se u prvu javnu manifestaciju nezadovoljstva u Srbiji od 1968. godine. I dokaz da je SFRJ već tada bila u ozbiljnoj krizi.

„Sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi. Iako se masa sveta na početku ponašala disciplinovano i korektno, već je s prvim govorom počelo uzvikivanje parola, aplaudiranje i skandiranje kad bi pokojnik bio pomenut u pozitivnom kontekstu… Kad je pak Ranković pomenut u negativnom kontekstu, u vezi s ozbiljnim greškama i Brionskim plenumom, nastavilo bi se zviždanje i negodovanje. Sahrana je bila prilika za javno eksponiranje ljudi s velikosrpskom nacionalističkom, kao i sa birokratsko-etatističkom orijentacijom.” Ovo je, pored ostalog, stajalo u poverljivoj informaciji Predsedništva CK SKJ napisanoj pre četiri decenije – avgusta 1983. godine.

Povod je bila sahrana Aleksandra Rankovića, po mnogima drugog čoveka socijalističke Jugoslavije i najistaknutijeg srpskog komuniste koji je još od Brionskog plenuma bio razrešen svih funkcija i isključen iz partije. Njegovoj sahrani, koja je obavljena u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu, prema zvaničnoj proceni republičkog SUP-a, prisustvovalo je oko 100.000 ljudi.

Bila je to prva spontana manifestacija nezadovoljstva u Srbiji još od studentskih demonstracija 1968. godine i dokaz da u SFRJ, koja je na prvi pogled još delovala kao stabilna država i u kojoj je važila krilatica „I posle Tita – Tito”, mnogo toga ne štima. Broj ljudi koji se okupio na sahrani iznenadio je i članove njegove porodice, tim pre što je zbog godišnjih odmora Beograd još bio prilično pust i što se u medijima pojavila samo štura vest o Lekinoj smrti pa je njegova supruga Slavka u svojim sećanjima kasnije navela: „Dok stojimo u kapeli, čujemo neku buku i gužvu pred njenim vratima. Ne znamo šta se događa. Svako od nas rasuđuje na svoj način.

Masa sveta još uvek prolazi tu ispred nas. Gotovo da i nema više mesta ni za nas… Mislili smo da je neko po naređenju izazvao incident i da će sada milicija rasterati svet koji je došao na sahranu. Mi inače nismo imali nikakav uvid u to šta se dešava ispred kapele i nismo znali koliko je ljudi na groblju…”

Aleksandar Ranković umro je 19. avgusta 1983. godine u Dubrovniku od posledica srčanog udara. Zbog narušenog zdravlja on je letnje mesece, naravno uz nadzor službi bezbednosti, uglavnom provodio u tom gradu. Kada je umro, vlasti su bile u nedoumici gde da se obavi sahrana budući da je već dugo bio isključen iz javnog života i lišen svih funkcija. Pominjala se i mogućnost da bude sahranjen u rodnom selu Draževcu, kod Obrenovca, ali su se tome energično suprotstavili pojedini članovi SUBNOR-a, na čelu sa generalom Ilijom Kostićem, koji je insistirao na tome da je njemu, kao istaknutom revolucionaru i učesniku rata, mesto u Aleji narodnih heroja.

Na kraju je odlučeno da on tamo bude i sahranjen, uz vojnu pratnju, govore i ostale počasti, ali i da se sve obavi na diskretan način, uz što manje informacija u medijima, kao i da se, uz njegove zasluge istaknu i greške zbog kojih je smenjen sa funkcija. U tom smislu određeni su i govornici, vreme, kao i ceremonijal sahrane, koja je obavljena 22. avgusta.

Ali na samoj sahrani stvari su se otele kontroli jer je na nju došao mnogo veći broj ljudi nego što su vlasti pretpostavljale. Prema svedočanstvima, čitava Ruzveltova ulica, od Vukovog spomenika do Novog groblja, bila je puna ljudi koji su spontano pristigli, izašli s posla ili doputovali iz drugih delova Srbije. Skandiralo se Rankoviću, Jugoslaviji, zviždalo kad se spominjao Brionski plenum, prekidani govornici, pa je sve na kraju više ličilo na neki miting, nego na sahranu.

Prema oceni naših istoričara, bila je to prva ozbiljna manifestacija nezadovoljstva u Srbiji još od 1968. godine, koja je prilično prodrmala tadašnju vlast. Razloga je bilo više. Posle Titove smrti, a naročito posle albanskih demonstracija na Kosovu i Metohiji 1981. godine, ispoljile su se mnoge slabosti socijalističke Jugoslavije. Na videlo su počele da izlaze sve manjkavosti ustava iz 1974. godine, posebno činjenica da je njime Srbija bila u neravnopravnom položaju u odnosu na ostale republike, a pokrajine postale „države u državi”. Centralna vlast bila slaba, a uticaj republika sve veći. Mada je standard građana i dalje bio solidan, posebno u odnosu na zemlje bivšeg Istočnog bloka, javljali su se i prvi ozbiljni znaci ekonomske krize – prezaduženost, nerentabilna privreda, nestašice, restrikcije struje iz 1982, svemoćna i korumpirana birokratija.

Sve je to kod ljudi stvaralo nezadovoljstvo i frustracije, pa je Rankovićeva smrt došla u za vlast „najnezgodnijem trenutku”. Ona je poslužila kao ventil da se ispolje ta nezadovoljstva, koja su se posebno osećala u Srbiji, ali i da se pokaže da je prema Rankoviću svojevremeno učinjena nepravda i da bi sve možda bilo drugačije da je on ostao na vlasti. Zato iz sadašnje perspektive mnogi smatraju da su ovi događaji imali više veze sa stanjem u državi nego sa samim Rankovićem, koji je, često i bez svojih „zasluga”, uziman kao simbol. A ko je zaista bio Aleksandar Ranković i zbog čega je smenjen?

Među istoričarima i dalje postoje različita tumačenja ličnosti i uloge Aleksandra Rankovića. Jedni smatraju da je on bio nacionalista i dogmata, koji je opravdano smenjen jer je umislio da je svemoguć i svojim ponašanjem kočio dalji razvoj društva. Drugi da je bio čovek osrednjih sposobnosti, više poslušnik i sprovodilac tuđih odluka nego istinski kreator neke politike. Oni smatraju da je Ranković svojim postupcima najviše nesreće naneo srpskom narodu, i to posebno dok je bio na čelu Ozne i dok je, kao savezni sekretar za unutrašnje poslove, učestvovao u proganjanju „narodnih neprijatelja” (po nekim procenama, samo u Srbiji je neposredno posle oslobođenja pod optužbom da su bili „saradnici okupatora” streljano oko 15.000 ljudi ) i ostalih protivnika nove vlasti.

Ipak, najbrojniji su oni koji smatraju da je, uz sve mane, Ranković bio svestrana ličnost, jedan od najistaknutijih srpskih revolucionara, posle Tita svakako najuticajniji čovek u državi. I da je glavni razlog njegove smene koncepcijske prirode, odnosno zalaganje za jaku centralnu vlast, a protiv nacionalizama i pretvaranja Jugoslavije u labavu federaciju, koja svakog trenutka može da se raspadne, što je ustavom iz 1974. i ozvaničeno.Inače, Aleksandar Ranković imao je pravu „revolucinarnu biografiju”, sličnu mnogim komunistima širom sveta toga vremena.

Rođen je 28. novembra 1909. u selu Draževac kod Obrenovca, od oca Milivoja i majke Darinke. U svom selu završio je četiri razreda osnovne škole. Imao je mlađu sestru Katarinu i brata Dragomira (koga su tokom rata streljali četnici). Otac, solunski borac, rano je umro do tuberkuloze pa je, pošto su bili siromašni, sa samo 13 godina došao u Beograd da u jednoj radnji u Sarajevskoj ulici uči abadžijski (krojački) zanat.

Tamo je još kao dečak došao u dodir s komunističkim idejama i ostao im veran do kraja života…

Imao je samo 18 godina kada je primljen u SKOJ, koji je tada (kao i čitava Komunistička partija) bio u ilegali, a sa 19 je postao sekretar SKOJ-a za Beograd. Iste, 1928. godine bio je primljen u članstvo KPJ. Istakao se u različitim akcijama, u policiji se držao čvrsto čak i kad je bio mučen, pa je napredovao u partijskoj hijerarhiji. Već 1929. bio je osuđen na šest godina zatvora koje je proveo u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Uskoro po izlasku iz zatvora, a naročito po dolasku u Beograd 1937. godine postao je sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. To se poklopilo s dolaskom na čelo partije Josipa Broza Tita, čiji je najbliži saradnik uskoro postao.

Tokom Drugog svetskog rata bio je najpre zatvoren, a potom u akciji beogradskih ilegalaca (koja je poslužila za jedan od motiva u seriji „Otpisani”) spektakularno oslobođen iz bolnice u koju je posle mučenja Gestapoa nakratko prebačen. Posle toga je čitav rat proveo u Vrhovnom štabu, kao jedan od najvažnijih operativaca i Titovih saradnika. Prošao je Užičku republiku, Neretvu, Sutjesku, Drvar, bio na zasedanju AVNOJ-a u Bihaću, Jajcu… Tokom rata mu je poginula prva žena Anđa Jovanović, rodom iz Izbišta u Banatu, a 1944. u Drvaru upoznao je i svoju drugu ženu, Ladislavu Slavku Becele, inače Slovenku iz Dolenjske. Iste godine bilo mu je povereno osnivanje Ozne (Odeljenja za zaštitu naroda), koja je kasnije prerasla u UDB-u i na čijem se čelu godinama nalazio.

Posle rata postao je član najužeg rukovodstva nove države. Od 1946. do 1953. godine bio je ministar unutrašnjih poslova FNRJ, od 1948. do 1963. potpredsednik Vlade FNRJ i njenog izvršnog veća, a od 1963. pa do svog smenjivanja 1966. i potpredsednik SFRJ. U to vreme smatran je jednim od najodanijih Titovih saradnika i, uz Edvarda Kardelja, čovekom od najvećeg poverenja. Čak je, po nekim pričama, Tita odgovorio od obračuna s Kardeljom, kada je bio u njegovoj nemilosti…

Ali šezdesetih godina, naročito od Osmog kongresa SKJ održanog 1964. godine, na kojem je i definitivno pobedila „decentralistička” struja, Rankovićeva moć počela je da opada. Bio je sve više napadan kao dogmata, birokrata, pristalica čvrste ruke. Nije bio u dobrim odnosima ni s Jovankom Broz. Rankoviću i njegovim saradnicima u službi bezbednosti, a posebno Svetislavu Ćeći Stefanoviću, bilo je „napakovano” i da su prisluškivali Tita u njegovim prostorijama u Belom dvoru, što je „utvrdila” i komisija koja je za ovu priliku došla iz Zagreba, na Titov poziv i po nalogu Ivana Steve Krajačića…

Konačno, jula 1966. godine na Četvrtom plenumu CK SKJ ( poznatom i kao Brionski plenum ), Ranković je pod optužbom za „birokratsko-dogmatsko suprotstavljanje razvitku socijalističkog samoupravljanja, vođenju politike nacionalne neravnopravnosti i zloupotrebu pozicija u službi bezbednosti” smenjen sa svih funkcija i penzionisan, a uskoro i isključen iz Saveza komunista. Pošto se Tito plašio reakcije srpskih komunista, njegovi glavni kritičari na Brionskom plenumu i kasnije na sednici SK Srbije bili su upravo Srbi, a oni su uskoro zauzeli njegovo i mesto ostalih, Lekinih smenjenih saradnika. Tada su mu bile pridodavane i etikete srpskog nacionaliste, spominjana je represija nad Albancima na Kosovu prilikom akcije oduzimanja nelegalnog oružja i slično.

Posle smene, pa sve do smrti Ranković je živeo povučeno, već oronulog zdravlja i stalno praćen od strane službi bezbednosti. Družio se sa svojim bivšim saradnicima, smenjenim kada i on, kao i sa piscima Dobricom Ćosićem i Antonijem Isakovićem. Tiho je i umro, avgusta 1983. O njegovoj ulozi istoriografija će, nema sumnje, tek dati konačni sud. Ali je neosporno da je njegovo smenjivanje, kao i događaji koji će mu slediti, označilo početak najpre „tihog”, a potom i sve očiglednijeg razbijanja Jugoslavije.

komentari (0)

Nema komentara

Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavi komentar