Jugoslavija je na današnji dan slavila Dan mladosti

Dan mladosti, 25. maj, u vreme Josipa Broza Tita slavljen je kao poseban praznik. Izvorno nastao kao vid obeležavanja rođendana tadašnjeg neprikosnovenog lidera Josipa Broza Tita, Dan mladosti slavljen je kao velika manifestacija optimizma i radosti.

Danas, sećanje na nekadašnji Dan mladosti, najčešće je prilika za okupljanje poštovalaca Josipa Broza Tita i onoga što je on oličavao.

Sastavni deo obeležavanja, u čemu je učestvovala cela zemlja u manjoj ili većoj meri, bile su štafete mladosti, stilizovane palice koje su mladi pronosili kroz sela i gradove ondašnje Jugoslavije, sve do predaje štafete tokom sleta na stadionu Jugoslovenske narodne armije samom Josipu Brozu Titu.

Predaja štafete, vrhunac višemesečnih aktivnosti, iz ruku posebno odabranih perspektivnih omladinaca, označavala je najsvečaniji momenat obeležavanja Dana mladosti.

Bio je to vid zajedničke manifestacije odanosti kako ondašnjem neprikosnovenom lideru maršalu Josipu Brozu Titu, tako i čitavoj strukturi tadašnjeg sistema vrednosti, očigledan izraz kulta ličnosti koji je tada sistematski negovan.

Hiljade mladih ljudi iz cele ondašnje Jugoslavije učestvovalo je svake godine u nizu manifestacija kojima je pridavana velika važnost.

Polazilo se iz različitih delova zemlje, kako je nalagalo načelo apsolutne ravnopravne zastupljenosti, neizbežni ključ, takođe, štafete su nošene tako da ne zaobiđu ni najzabačenioje krajeve ondašnje socijalističke Jugoslavije. Svake godine su menjena polazna mesta, rute, i oni koji su štafetu predavali predsedniku.

Ni sam Josip Broz Tito nije skrivao da 25. maj nije u stvarnosti bio njegov rođendan, on ga je, tvrdio je, prihvatio pošto je već obeležavan kao dan mladosti i veselja. Stvarni datum rođenja je najverovatnije bio 7. maj.

Zapravo, od Drugog svetskog rata 25. maj obeležavan je kao rođendan maršala Tita, a onda je nesuprot onom što je docnije tvrdio, sam predložio da se taj dan naziva Dan mladosti.

Pod tim imenom je prvi put 1957. godine, obeležavan, brojnim manifestacijama odnosno izrazima lojalnosti.

“Titova štafeta” koja je uobičajeno sadržala i nekakvu poruku, bila je stilizovana palica, a izgled i oblik su menjani.

U socijalističkoj Jugoslaviji, štafeta se, koliko se zna, pojavila na inicijativu omladinske ogranizacije Kragujevca, odmah 1945. godine.

Prethodno, kod nas su bile poznate sokolske štafete, u vreme Kraljevine Jugoslavije i ranije. Održavani su takođe sokolski sletovi, isto predstavljani kao manifestacije mladosti, zdravlja, optimizma, tada na načelima panslavizma.

Sokolska štafeta nošena je 1935. godine, od Sarajeva do Oplenca, na grobno mesto kralja Aleksandra Karađordevića, ujedinitelja, tvorca Jugoslavije.

Maršalu Titu je nošeno i uručivano više štafeta, da bi kasnije bilo odlučeno da se njemu dodeljuje jedna, posebno određena. Prva svečanost te vrste dogodila se u Zagrebu.

Narednih godina svečana dodela se zbivala u sklopu dvorskog kompleksa na Dedinju.

Od 1957, kada je i uveden naziv Dan mladosti, štafeta je dodeljivana na Stadionu JNA, a ne kao ranije pred zdanjem Belog dvora.

Josip Broz Tito je inače, uobičajeno, donosiocu štafete, poslednjem u nizu koji bi se i obratio progodnom porukom kako šefu partije i države tako i javnosti, poklanjao zlatan sat.

Potonji stadion Partizana, izvorno stadion JNA, čija je gradnja okončana 1951, tada postaje prostor održavanja sleta, velike manifestacije koja je podrazumevala niz igrokaza uobličenih tako da ukazuju na najviše vrednosti ondašnjeg poretka.

Slavila se mladost, lepota, izgradnja socijalizma, tekovine NOB-a, a najviše sam Josip Broz Tito.

Kako su se prilike menjale pomalo su prilagođavane i ključne poruke. Tako je kasnije, osim uvek potenciranog bratstva i jedinstva, isticano i radničko samoupravljanje ili nesvrstavanje, u čemu se ondašnja Jugoslavija razlikovala od većine zemalja koje su proklamovale izgradnju socijalizma.

Štafeta mladosti poslednji put je Josipu Brozu Titu uručena 1979. godine.

Prvu štafetu na stadionu JNA, 1957. godine, maršalu Titu je uručio Mika Tripalo, tada visoki omladinski funkcioner, docnije jedan od čelnika takozvanog Masovnog pokreta u Hrvatskoj.

Poslednju, 1979. godine, primio je iz ruku Sanije Hiseni, studentkinje iz Prištine.

Posle njegove smrti, 4. maja 1980. u Ljubljani, čitava manifestacija je nastavljena do 1987.

Ma koliko danas delovalo neobično, te 1980. lansirana je parola “I posle Tita – Tito” dosledno primenjivana gde god je bilo moguće.

Godine 1980, štafeta je položena na njegov odar u holu Skupštine ondašnje SFRJ, a nadalje dodeljivana je, na Stadionu JNA, u sklopu sleta kao i ranije, čelniku Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, poslednji put 25. maja 1987.

Te godine dogodio se skandal vezan za čitavu manifestaciju održavanu decenijama. Ispostavilo se da je umetničko rešenje plakata bilo kopija, prepravka, nacističkog propagandnog plakata.

Autori su bili pripadnici slovenačke umetničke grupe Novi kolektivizam.

Nema nikakve dileme da je to učinjeno svesno kao svojevrsni gest protivljenja totalitarnom nasleđu, ili još verovatnije izrugivanja, podsmevanja.

Nije bilo sporno da je izvorni autor plakata Rihard Klajn (1890 – 1967) negdašnji rukovodilac Minhenske škole primenjenih umetnosti, poznati propagandista nacizma.

komentari (0)

Nema komentara

Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavi komentar