Osam decenija od Potsdamske konferencije kojom je uobličena poratna Evropa

Potsdamska konferencija na kojoj su se sile pobednice Drugog svetskog rata usaglasile oko ustrojstva poratne Evrope, sudbine poražene nacističke Nemačke kao i njenih satelita, okončana je 2. avgusta 1945. pre osamdeset godina.

Sovjetski lider Staljin, predsednik SAD Hari Truman i premijeri Britanije Čerčil i Klement Atli usaglasili su se tada oko ključnih tačaka vezanih za upravu nad Nemačkom, a delom i oko teritorijalnih promena u Evropi.

Reč je bila pre svega o uobličavanju poretka kakav je trebalo ustrojiti po okončanju rata, s naglaskom na načela koja su uneta u osnivačke akte Organizacije ujedinjenih nacija, o čemu su se prvaci savezničkih zemalja postupno usaglašavali u prethodnom periodu.

Prevashodni cilj je bio anuliranje svega onog što je agresivna politike nacističke Nemačke činila prethodnih godina, i u međuratnom periodu i još više tokom Drugog svetskog rata.

Konferencija je održavana unutar sovjetske zone, u Cecilijenhofu, u Potsdamu, kod Berlina, od 17. jula do 2. avgusta 1945. Zanimljiva je Čerčilova slavodobitna reakcija na ideju da se konferencija održi u Potsdamu. Izjavio je da bi bio srećan da se sastane "u onome što je ostalo od Berlina".

Tri zemlje pobednice, SAD, Sovjetski Savez i Ujedinjeno kraljevstvo, predstavljali su Staljin, Hari Truman koji je na čelu SAD zamenio Ruzvelta, i premijeri Britanije Vinstin Čerčil i potom, pošto su postali jasni rezultati izbora u toj zemlji, Klement Atli.

Uz njih su se nalazili ministri spoljnih poslova tri vodeće zemlje pobednice Džejms Birns, iz SAD, Vjačeslav Milotov, kao i Entoni Idn i Ernest Bevin, Britanci.

Konferencija je odražavana u vidu devet glavnih sastanaka, s prekidima zbog izbora u Britaniji.

Imenovani su pritom odgovarajući Odbori koji su razmatrali razna pitanja. Ključne odluke određivale su sudbinu Nemačke, čija je agresivna politika dovela do oba svetska rata.

Iako, najviše na insistiranje SAD, Francuska nije imala predstavnika na Potsdamskoj konferenciji, što su inače odluke na Jalti predviđale, odlučeno je da četvrta okupaciona sila u Nemačkoj, kao i Austriji, bude ona.

Prihvaćeno je pomeranje istočne granice Nemačke na zapad, na liniju Odra Nisa, gde je postavljena nova zapadna granica Poljske. U tom domenu zapadni saveznicu su zapravo stavljeni pred svršen čin voljom Staljina.

To je značilo da su iz okvira Nemačke trajno izuzeti prostori istorijske Istočne Pruske, potom podeljene između Sovjetskog Saveza i Poljske, kao i Pomeranija, Gdanjsk (Dancing), Šlezija, i još neke oblasti koje su pripojene Poljskoj.

Površina Nemačke je umanjena za približno četvrtinu u odnosu na teritorijalni okvir te zemlje iz 1937. godine.

Sve teritorije koje Nemačka prethodno pripojila, i uoči rata i tokom njega, od Austrije, preko Češke i Moravske, počev od takozvanih Sudeta, Alzasa i Lorene, Memela na Baltiku, prostora u Poljskoj, južne Štajerske i dela Kranjske, vraćene su matičnim zemljama.

Konferencija je osnovala Savet ministara spoljnih poslova, koji je trebalo da u detaljima razrađuje ostvarenje dogovorenog kao i brojna pitanja koja Potsdamska konfrencija nije rešila. Sačinjavali su predstavnici pet zemalja, SAD, Britanije, Sovjetskog Saveza, Francuske i Kine (tada tzv nacionalističke, Čang Kaj Šekove). Potonji mirovni ugovori sa zemljama satelitima Nemačke bili su u domenu Saveta.

Nemačka je, kao i Austrija, i posebno gradovi Berlin i Beč, podeljena na četiri okupacione zone.

Verovatno najvažnija, osim teritorijalnih pitanja, bila je politika demilitarizacije i denacifikacije Nemačke. To je podrazumevalo ne samo trajni nestanak svih organizacija, i vojnih i civilnih, koje je stvorio nacistički poredak, nego i gašenje tradicionalnih, prethodno postojećih društva ili organizacija koje su negovale, ma u kom vidu, militarističke tradicije među Nemcima.

Zapadne zemlje su, i kao politiku svršenog čina, nevoljno prihvatile realnost nove vlade Poljske koju su oblikovali Sovjeti (Lublinske) pored činjenice da je izbeglička Vlada Poljske, jedina legalna, znatnim snagama učestvovala u ratnim naporima zapadnih saveznika.

Slična je situacija bila sa uključivanjem baltičkih zemlja (Litva, Letonija, Estonija) u sastav Sovjetskog Saveza. A isto tako s činjenicom da je sovjetsko prisustvo u nizu zemlja srednjeistočne Evrope stvarnost (Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska).

Usvojena je odluka o preseljenju miliona Nemaca sa prostora Poljske, uključujući novopripojene do tada nemačke teritorije, Čehoslovačke i Mađarske u Nemačku. Pokazaće se naknadno da je Francuska sabotirala njihovo naseljavanje na prostor njenih okupacionih zona.      

Iseljavanje iz Mađarske zapravo nije do kraja sprovedeno, ali zato jeste iz Jugoslavije, što u Potsdamu nije bilo predviđeno. Tu problematiku trebalo je nadalje da reguliše zajednički Saveznički kontrolni savet u Nemačkoj.

Saveznici su objavili zajedničku izjavu koja je objašnjavala ciljeve okupacije Nemačke. Kako je navedeno u tom aktu, to je podrazumevalo demilitarizaciju, denacifikaciju, demokratizaciju, decentralizaciju, pa i dekartelizaciju nemačke privrede.

Podrazumevala se potpuna reforma pravnog i obrazovnog sistema Nemačke. Usaglašena je potreba suđenja ratnim žlocincima i nacističkim prvacima, o čemu je postojala i prethodna saglasnost.

Stav je takođe bio da Nemačka ne bi trebalo da nadalje poseduje tešku industriju, niti uopšte potencijale za proizvodnu vojne opreme odnosno naoružanja, uključujući civilnu brodogradnji i avio industriju.

Predviđene su ratne reparacije, oko čega je bilo znatnih neslaganja. U krajnjem, uglavnom je usaglašeno da će Sovjeti reparacije naplatiti u okupacionoj zoni koju su držali, uz manji deo industrijskih kapaciteta iz zapadnih zona koju su takođe dodeljni Sovjetima. Moskva se pritom obavezala da će naknada Poljskoj ići iz njenog udela. Zanimljivo je da Staljin nije pokazao zanimanje za zlato zatečeno na prostoru zona zapadnih saveznika.

Usvojeno je čak i neobično načelo da nadalje životni standard Nemačke ni bi trebalo da prelazi prosek Evrope. Sovjeti su nastojali da zapadni saveznici prihvate njihovog favorita Karla Renera kao čelnika Austrije. Konačni status te zemlje biće rešen tek 1955.

Moskva je, takođe, pokušala da izdejstvuje sovjetsku upravu na nekoj od italijanskih prekomorskih teritorija, kolonija (Libija, Italijanska Somalija) što nije uključivalo Dodekanez, dodeljen Grčkoj, niti Eritreju dodeljenu Etiopiji. Zapadni saveznici su ovakve predloge uglavnom ignorisali, odlaganjem odluke.

Naglašena je principijelna potreba opšteg prihavatanja načela izraženih u osnivačkim aktima OUN.

Potpisana je takođe Potsdamska deklaracija, predstavnika SAD, Bitanije i Kine, na temu uslova predaje Japana, koji su deklaracijom definisani. Sovjetski Savez se još nije nalazio u ratu sa Japanom, pa nije bio uključen.

Iako je rat na Pacifiku još trajao, bilo je jasno da će upotreba novog američkog oružja staviti Japan pred svršen čin. Truman je poverljivo nagovestio Staljinu tokom konferencije da upotreba atomskog oružja sledi.    

Staljin je pritom o toku operacije "Menhetn" atomskog programa SAD, bio dobro obavešten, zahvaljujući uspesima agenturne mreže Moskve u Americi, što je i dovelo do brzog razvoja sovjetskog atomskog programa, na iznenađenje Vašingtona.