PODMORNICA KURSK: 25 godina od najveće ruske pomorske tragedije

Na današnji dan, 12. avgusta 2000. godine, podmornica „Kursk“ je učestvovala u pomorskoj vojnoj vežbi u Barencovom moru, u blizini ruske obale. U njoj su se nalazile i 24 krstareće rakete i 24 torpeda.

Prema opšteprihvaćenoj teoriji, curenje vodonik-peroksida je dovelo do detonacije bojeve glave torpeda što je izazvalo eksploziju više bojevih glava oko dva minuta kasnije. Druga eksplozija je bila ekvivalentna eksploziji oko šest tona TNT-a, što je bilo dovoljno snažno da je registruju seizmografi širom severne Evrope.

Verovalo se da je posle eksplozije bilo preživelih, ali je nivo kiseonika dramatično opao. Prema rečima stručnjaka, životi su mogli biti spaseni da su spasilačke operacije započete ranije.

Međunarodna akcija spasavanja trajala je 10 dana, ali niko nije preživeo. Ronioci koji su ušli u podmornicu nedelju dana posle tragedije otkrili su samo beživotna tela ruskih mornara.

Poslednji izlaz

„Kursk“ je 10. avgusta započeo planiranu vojnu vežbu u Barencovom moru. Ujutro 12. avgusta mornari su se spremali za vežbu avionskog „napada“ neprijatelja. Međutim, veza sa brodom je prekinuta. U 11.30 norveška seizmološka stanica očitava 1,5 stepeni Rihtera, a posle nekoliko minuta još jači udar od 3,5 stepeni Rihtera.

Nekoliko brodova Severne flote je poslato kako bi pronašli „Kursk“. Podmornica je pronađena sledećeg dana na dubini od 108 metara. Ispostavilo se da je pala na dno pod uglom od 40 stepeni. Podmornica se bukvalno zaglavila na dnu, prednji deo bio je probušen, a prostorije u nosnom delu potpuno potopljene.

Admiral ruske Ratne mornarice Vladimir Kurojedov je tada izjavio da su male šanse da se mornari spasu.

Započeta je akcija spasavanja u kojoj je učestvovala nuklearna krstarica „Petar Veliki“, jedna podmornica i oko 20 spasilačkih brodova. Ministarstvo odbrane Rusije je započelo pregovore sa predstavnicima NATO-a i od njih zatražilo tehničku pomoć u spasavanju posade podmornice „Kursk“. Međutim, velika oluja je onemogućila akciju. Prema ocenama stručnjaka Centralnog konstruktorskog biroa „Rubin“, posadi je ostalo kiseonika za 5-6 dana.

Podmornica, ljudi, sudbina

U podmornici „Kursk“ nalazilo se 118 članova posade. Među njima je bilo mnogo onih čiji su i preci bili mornari.

„Serjoža se rodio u Sevastopolju i kao dečak je želeo da bude mornar“, priča za Sputnjik njegov brat Evgenije, takođe vojni mornar. „Bio je veoma pozitivan. Njegovo ime su dali školi u Severomorsku, čiji je bio đak“. Sergej Černišov je došao na „Kursk“ 1993. godine, gde je radio kao tehničar za vezu.

„Treba istaći da su 90 odsto posade ’Kurska‘ činili oficiri i podoficiri, tamo nije mogao biti bilo ko.“ Potpukovnik Maksim Safonov, koji je poginuo u podmornici „Kursk“, takođe je još kao mali zavoleo ovaj posao. Prema rečima njegovog oca, oficira Anatolija Safonova, Maksim je bio obučen za navigatora i 1996. godine je postao član posade „Kurska“.

„Prema svom ličnom iskustvu znam koliko je to teška i odgovorna profesija“, kaže njegov otac. ’Kursk‘ je bila najbolja podmornica, posadu su činili strasni ljubitelji profesije, imali su veliku želju da rade, voleli su svoj posao.“

U jesen 1999. godine „Kursk“ je krenuo ka Sredozemnom moru. Uspešno je odoleo svim protivpodmorničkim NATO linijama, tajno pratio brodove Šeste američke flote i čak je izvršeno nekoliko simuliranih raketnih napada. Komandira Genadija Ljačina su proglasili Herojem Rusije, a većina posade dobila je ordenje i medalje. Maksimu Safonovu trebalo je da bude uručen Orden „za zasluge Otadžbini“ 2. reda, ali ga nije dočekao.

Aleksandar Neustrojev se rodio u selu Loskutovo u Tomskoj oblasti i službu na nuklearnoj podmornici je dobio po pozivu.

„Detinjstvo smo proveli u istoj zgradi, išli smo u istu školu“, seća se njegov drug i imenjak Aleksandar. „Aleksandra su 1997. godine pozvali u vojsku, posle obuke u Severodvinsku – Severna flota, poslali su ga na ’Kursk‘. Pisao nam je da je ponosan na svoj posao i smatrao da je podmornica nesavladiva. Pozitivno je pričao o posadi i dobro se sa svima slagao.“

O nesreći na podmornici rodbina i prijatelji su saznali iz vesti sa radija. Celo selo je pratilo tok spasilačke operacije na televiziji. Prvih dana posle nesreće su bile protivrečne informacije – skoro njedelju dana su se stanovnici Loskutova nadali da će spasiti Sašu.

Poslednje utočište

Posadu „Kurska“ su pokušavali da spasu više od nedelju dana. Nekoliko puta su zaranjali istraživačke aparate „Priz“, ali nikako nisu uspeli da uđu u podmornicu.

Prvi su do podmornice stigli norveški ronioci, koji su došli do mesta katastrofe brodom „Sivej igl“ i 20. avgusta su je istražili. Uspeli su da dođu do otvora za spasavanje i otvorili ga. Video-kamere su pokazale da je sve bilo potopljeno.

Načelnik štaba Severne flote viceadmiral Mihail Mocak je 21. avgusta potvrdio da je cela posada APL K141 „Kursk“ poginula. Prilikom istrage otkriveno je da su posle eksplozije svi preživeli mornari prešli u deveto odeljenje i čekali pomoć. Pred smrt je potpukovnik Dmitrij Kolesnjikov zapisao da su se u odeljenju sakrila 23 mornara.

U oktobru 2001. godine „Kursk“ su podigli sa dna i odvezli u „50. remontnu fabriku“ u Rosljakovo. Ekspertiza je pokazala da je cela podmornica unutra izgorela. Temperatura u epicentru požara dostizala je 8.000 stepeni Celzijusa. Pregrade je presekao udarni talas. Čudom je ostao neoštećen reaktor i 22 krstareće rakete.

Zvanična verzija onoga što se dogodilo objavljena je 2002. godine. Katastrofa je bila „rezultat eksplozije čiji je centar bio kod torpeda, a dalje se razvijala u sektorima za punjenje torpeda, smeštenim u prvom delu podmornice“. Prema rečima Vladimira Ustinova, koji je tada bio na poziciji državnog tužioca, „Kursk“ je bio potpuno potopljen posle 6-7 sati od eksplozije.