Na današnji dan Austrougarska uputila ultimatum Srbiji: Događaj koji će svet uvesti u Prvi svetski rat

Ultimatum koji je Austrougarska predala Srbiji 23. jula 1914. godine, bio je uvertira u Prvi svetski rat, koji je zvanični Beč započeo napadom na Srbiju ubrzo potom. Austrougarska je atentat u Sarajevu, na Vidovdan 1914. kada je revolucionar Gavrilo Princip, pripadnik organizacije Mlada Bosna, usmrtio Franca Ferdinanda, iskoristila da optuži Srbiju.

Tog 23. jula, nepun mesec dana po atentatu u Sarajevu, u večernjim satima, diplomatski predstavnik Dvojne monarhije u Beogradu predao je ultimatum, spisak zahteva, Vladi Kraljevine Srbije. Baron fon Gizl, tadašnji poslanik Austrougarske u Beogradu, ultimatum je u 18.00 časova, uručio Lazaru Pačuu, ministru finansija i zastupniku Nikole Pašića, predsedavajućem Saveta ministara Kraljevine Srbije.

Vlasti Austrougarske uručenim tekstom optuživale su Srbiju da je podržavala aktivnosti protivne interesima monarhije Habzburga. Mislilo se i na propagandnu i na drugu podrivačku aktivnost protiv Dvojne monarhije.

Srbija i njeni zvaničnici, optuživana je da su atentatori pripremani i obučavani sa znanjem srpskih vlasti. Prilikom predaje ultimatuma baron Gizl poslanik Austrougarske u Beogradu insistirao je da odgovor Beograda ima uslediti najkasnije u roku od dva dana.

Nadvojvoda Franc Ferdinand, prestolonaslednik, u Bosnu je juna te 1914. došao kako bi posmatrao vojne manevre. Nesumnjivo, bila je to demonstracija sile. Osim vojne inspekcije program je predviđao više drugih manifestacija poput svečanog otvaranja nove zgrade Zemaljskog muzeja u Sarajevu.

U atentatu koji se tada dogodio na ulicama Sarajeva, osim nadvojvode Franca Ferdinanda poginula je i njegova supruga Sofija. Tokom suđenja koje je usledilo atentator Gavrilo Princip izjavio je da je njena pogibija bila nenamerna slučajnost, zbog koje žali.

Dolazak Franca Ferdinanda u BiH upravo na Vidovdan 28. juna, kada se Srbi sećaju Svetog cara Lazara i kosovskih mučenika postradalih u borbi protiv stranih zavojevača, protivnici austrougarske doživljavali su kao vrhunac u nizu provokacija.

Mladi nacionalni revolucionari, atentatori, rasporedili su se duž rute u Sarajevu kojom se očekivao prolazak povorke vozila s visokim gostima.

Nedeljko Čabrinović je u 10.10 časova pokušao atentat, bombom, bezuspešno. Kretanje kolone nastavljeno je u 10.45, i posle zastajkivanja kod Latinske ćuprije, na visoke goste je pucao Gavrilo Princip. Istražitelji su potom utvrdili da su Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović i Gavrilo Princip boravili prethodno u Srbiji, da su odande doneli oružje, kao i da su imali kontakte s pojedinim službenim licima Srbije, poput Vojislava Tankosića, Radeta Malobabića, Milana Ciganovića.

Istraga, iako je to bio glavni cilj, nije pronašla da je vlast Kraljevine Srbije imala veze s atentatom, osim činjenice da su pojedi državni službenici pomogli potonje atentatore. Sadržina ultimatuma uručenog vlastima Srbije bila je takva da je bilo jasno da je tekst uobličen tako da bude odbijen, što je trebalo da posluži kao izgovor za rat.

Nesumnjivo, u Beču je već izvesno vreme vladalo uverenje da će odlučna vojna akcija protiv Srbije brzo rešiti problem, pošto se u ozbiljan otpor Srbije nije verovalo. Cilj je bio poraz srpskog nacionalnog pokreta uopšte.

U Beogradu je pritom preovlađujući stav bio da sukob s Austrougarskom valja na svaki način izbeći. Srbija je bila umorna, teško iscrpljena nakon balkanskih ratova 1912/1913. Zemlji su bile potrebne godine kako bi se oporavila. Upravo to je i bio razlog zašto se Austrougarska tada odlučila na obračun sa Srbijom.

U deset tačaka ultimatum je sadržao niz zahteva. Pre svega, obustavu propagande protiv Austrougarske, kao i raspuštanje svih organizacija koje rade protiv Austrougarske, po viđenju zvaničnog Beča, poput Narodne odbrane.

Pritom, očekivalo se da austrougarski službeni predstavnici učestvuju tokom istrage u Srbiji, podrazumvajući i sudski epilog. Iako su zahtevi bili vrlo neprijatni, delom i nedopustivi u međudržavnim odnosima, Vlada Srbije suočena se pretnjom superiorne Austrougarske, izašla je u susret svim zahtevima zvaničnog Beča, izuzev učešća njenih organa u sudskom postupku.

Major Vojislav Tankosić je uhapšen, tragalo se za ostalim osumnjičenima, a zvanična Srbija naglašavala je žaljenje i osudu onog što se dogodilo na u Sarajevu na Vidovdan te 1914. Odgovor koji su sročili Nikola Pašić i Stojan Protić dostavljen je poslanstvu Austrougarske u Beogradu neki minut pre 18. časova 25. jula.

Pokazalo se na žalost da je zvanični Beč dobru volju Beograda ignorisao. Stav vojnih vrhova Austrougarske, pa i Nemačke, bio je da priliku, kako su je oni videli, ne treba propustiti. Napad na Srbiju usledio je tri dana kasnije, 28. jula, još pre formalne objave rata. To što je vrh Austrougarske zamišljao kao brzu ograničenu vojnu operaciju i lak poraz Srbije, pretvoriće su u Prvi svetski rat, i nestanak Austrougarske četiri godine potom.