OPERACIJA SPAJALICA: Kako su SAD preuzele Hitlerove naučnike nakon Drugog svetskog rata

To odavno nije tajna: da su Amerikanci odmah posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu pohitali da odande pokupe specijalno blago Hitlerove ratne mašinerije – njegove naučnike. Knjiga koja je o tome ovde upravo objavljena iznosi međutim detalje koji nisu moralni kompliment za u to vreme tek pomaljajuću globalnu silu.

Eni Džejkobsen, novinarka koja je o tajnama svoje zemlje već napisala jedan bestseler: njena knjiga iz 2011. o „Zoni 51”, jednoj od najtajnijih američkih baza, gde su prema teorijama zavere čuvaju i dokazi o bliskim susretima sa vanzemaljcima, smatra se najboljom o toj temi. Pre toga, dala je svoj doprinos objašnjenju kako je moglo da se dogodi da, uprkos mnogim obaveštajnim signalima, Al Kaida 11. septembra napadne Ameriku sa tako stravičnom efikasnošću i iznosi tezu da tako nešto može da se ponovi.

Ovoga puta tema njenog istraživanja bila je dalja istorija. Bavila se „Operacijom spajalica”, tajnim obaveštajnim programom koji je nacističke naučnike, među njima i mnogo teških ratnih zločinaca, doveo u Ameriku. Nekima od njih već je suđeno u Nirnbergu, jedan je sa optužnice skinut pod misterioznim okolnostima, a svi su bili deo Hitlerove ratne mašinerije i privrženici nacističke ideologije.

Na kraju rata, čiji ishod zamalo nije bio drugačiji, Amerika je u nekim aspektima tehnologije bila čak 20 godina iza Nemačke. Sa druge strane, bilo je očigledno da će Sovjetski Savez, iako je bio u pobedničkoj koaliciji, biti glavni posleratni ideološki i politički rival. Zbog toga je procenjeno da za predstojeći „hladni rat”, ali i onaj „vrući”, treba iskoristiti sve što je na raspolaganju.

Otuda „Operacija spajalica”. Komad žice neophodan za spajanje papira u svakoj kancelariji, koji je izmislio jedan Norvežanin još 1899, nije slučajno postao metafora supertajnog programa: spajalicama na koricama su bili obeleženi dosijei nacističkog naučnog krema koji je bio potreban Americi. Kako dokazuje Eni Džejkobsen – po svaku cenu.

Dosad je u opticaju bio podatak da je ovim programom oproštaj za svoju nacističku prošlost dobilo oko 500 nemačkih naučnika, dok Džejskobsenova navodi da ih je bilo čak 1.600. U knjizi, uz opis programa, ona daje biografije za 21 glavnog, opisujući njihove nemačke i američke karijere. Među njima, osmorica su radila direktno sa Hitlerom, Himlerom i Geringom, njih 15 su bili aktivni članovi Nacističke partije, a desetoro pripadnici SS jedinica. I svi su, naravno, danas, zbog zakona prirode, pokojnici.

Program je odobrio predsednik Truman u avgustu 1945, ali je njegova naredba apriorno diskvalifikovala svakog ko je bio „član Nacističke partije ili aktivni član nacističkog militarizma”. Da je to ispoštovano – programa ne bi ni bilo.

Amerikancima je naročito bilo stalo do nemačke ekspertize u aeronautici, konkretno, impresionirala ih je njihova raketa „fau-2”, koja je sejala užas nad britanskim gradovima i bila preteča današnje tehnologije raketnog bombardovanja. Po nekim procenama, da je u Hitlerovo naoružanje ušla ranije, ratni ishod bi bio drugačiji.

Rat sa SSSR-om je odmah posle završetka rata sa Nemačkom smatran neizbežnim, u američkim analizama za to je čak bila određena i godina: 1952. Glavna meta Amerikanaca zato je bio glavni projektant nemačkog raketnog tima, Verner fon Braun. On je u SAD, sa šestoricom saradnika, stigao već u septembru 1945, dok je do početka 1950. u američkim istraživačkim centrima bilo oko 600 američkim raketaša, biologa, hemičara, fizičara i drugih specijalista koji rade pod kišobranom „Operacije spajalica”. Ostali su dovedeni kasnije, neki i iz istraživačkih centara okupirane Nemačke.

Fon Braun će postati najuspešniji: postaće poznati Amerikanac, koji je, kako se danas tvrdi, ključno doprineo da SAD posle početnog zaostajanja isprednjače u raketnoj tehnologiji i ljudsku posadu iskrcaju na Mesecu (i odande je vrate). Ušao je u američko visoko društvo, bio je veliki prijatelj sa Voltom Diznijem (umro je 1967, u 65. godini).

„Teško je zamisliti teži slučaj moralnog kompromisa od ’Operacije spajalica’”, ocenjuje se u prikazu knjige Eni Džejkobson u dnevniku „Ju Es tudej”, uz predočavanje da su, pored raketnih stručnjaka, na ovaj način u Ameriku dovedeni i „genocidni lekari i biolozi koji su izuzetno zaslužni što je Treći rajh postao ono što je bio: efikasna mašinerija za uništavanje ljudi i ovaploćenje nehumanosti”.

Za regrutovanje nacističkih naučnika osnovana je posebna tajna služba – „Združena agencija za obaveštajne ciljeve”, koja je raportirala direktno Združenom generalštabu oružanih snaga SAD.

Nije da nije bilo dilema oko moralnih likova nemačkih naučnika koji su se našli na spisku poželjnih. U redovnoj proceduri, većini su uskraćene vize, ali je u vojnom vrhu to potom oboreno argumentom da „nema svrhe šibati mrtve nacističke konje”, ali i onim još uverljivijim: da ako ne budu dovedeni u Ameriku, „mogli bi da ih iskoriste američki neprijatelji”, što je „veća bezbednosna pretnja i mnogo važnije nego njihova nacistička prošlost ili simpatije za nacizam koje možda još imaju”.

Među onima koji su po ovim kriterijuma bili neophodni Americi, bio je i doktor Volter Šrajber, glavni lekar Trećeg rajha, koji je obavljao medicinske eksperimente nad živim ljudima u koncentracionim logorima: on je zaposlen u Institutu avio-medicine. Kad je štampa otkrila šta je sve radio za vreme rata, u njegovu odbranu ustao je vazduhoplovni američki general Otis Benson, tvrdeći da je iza harange na njegovog saradnika „organizovani pokret lekara jevrejskog porekla”. Pritisak javnosti zbog angažovanja neospornog ratnog zločinca bio je međutim preveliki, pa je Pentagon na kraju sredio da se Šrajber skloni u Argentinu.

Mnogim naučnicima iz ovog programa nacistička prošlost oproštena je da bi radili na razvoju američkog hemijskog i biološkog oružja, jer se, rekosmo, planirao „totalni rat” sa Sovjetskim Savezom.

Džejkobsenova navodi da su mnogi dokumenti „Operacije spajalica” još nedostupni, ali da suština programa nije sporna. On je na značaju izgubio sredinom pedesetih, kada je između dve sile uspostavljena „ravnoteža straha” i kad je eventualni rat garantovao međusobno uništenje, ali dotle su svi bivši nacisti postali legalni američki državljani.

Da li je iz ovog „pakta sa đavolima” Amerika zaista dobila više nego što je izgubila? „Operacija spajalica” i danas se opravdava „izborom manjeg zla” – veće bi navodno bilo da su oni radili za Staljina – ali glavna poruka knjige Džejkobsenove jeste da i dogma kako cilj opravdava svako sredstvo – treba da ima neke granice.