Da li je kupovina supersoničnih balističkih raketa CM-400 pokazatelj da će Srbija nabaviti i drugu eskadrilu borbenih aviona – iz Kine?

Nabavkom kineskih raketa iz porodice CM-400, Srbija je postala jedna od retkih država u svetu koja poseduje ovakvo ili slično vazduhoplovno ubojno sredstvo.

Kako smo imali priliku da vidimo, njima su naoružani MiG-ovi 29SM+ na kojima se, po svemu sudeći, trenutno ispituju.

MiG-29 je, verovatno zbog odgovarajuće nosivosti, jedini tip borbenog aviona u RV i PVO Vojske Srbije na koje kineske supersonične rakete mogu da se podvese.

Dok se regionalni i globalni akteri bave analizama zašto je Srbija odlučila da svoje oružane snage opremi takvim i toliko ofanzivnim naoružanjem, drugo zanimljivo pitanje je – zbog čega se ono integriše na letelice koji bi u operativnoj upotrebi trebalo da budu još samo nekoliko godina?

Da MiG-ovi (i Orlovi) nisu toliko stari

Ionako već produženi životni vek, na srpskim 29-kama ističe u periodu od 2027. do 2031. godine.

Produženje za još pet godina je moguće, ali to zavisi od tehničkog stanja letelica koje se sasvim sigurno razlikuje od aviona do aviona. Kako vreme bude prolazilo, neminovno je da će broj raspoloživih letelica opadati.

Na sedam aviona (od kojih je jedan dvosed) produženje životnog veka bi moralo da se uradi već sledeće godine, na jednom jednosedu 2028, na četiri jednoseda 2029, i po jednom dvosedu 2030. i 2031.

Određeni broj letelica iz ove flote mora biti u upotrebi sve dok se sa Rafalima (koji treba da budu isporučeni u periodu 2028-2030) ne postigne bar početna operativna sposobnost, što bi se moglo dogoditi oko 2031. godine.

MiG-29 nakon opsežne modernizacije u RV i PVO nije više samo lovački avion.

Naoružan je i vođenim raketama vazduh-zemlja kratkog dometa, protivradarskim raketama, a sada je i nosač raketa koje imaju relativno veliki domet. Tu su i, prošle nedelje premijerno viđene, vođene planirajuće avio-bombe.

Za sada smo sva ta sredstva videli samo na jednosedima, a interesatno je da bi se, zbog načina integracije, raketama CM-40o najverovatnije mogli naoružati i dvosedi koji bi tako dobili značajno unapređenje inače ograničenih borbenih sposobnosti.

Trenutno, kako je Tango Six detaljnije izveštavao, znamo da je Srbija potpisala jedan ugovor za naoružanje Rafala.

Ostaje nabavka ostatka paketa naoružanja, vrlo verovatno od kompanije MBDA i francuskih kompanija. Za očekivati je da početni paket čine rakete vazduh-vazduh, vođene avio-bombe i raketizirane avio-bombe.

Budući da će Rafali u srpskom RV i PVO biti u upotrebi tokom narednih 40+ godina, niko sada ne može sa sigurnošću tvrditi kako će vremenom biti naoružavani.

Kako je ekskluzivno za Tango Six svojevremeno rekao pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse dr Nenad Miloradović, postoji želja u budućnosti da se i domaće razvijana precizna vazduhoplovna ubojna sredstva integrišu na Rafale.

Podsećamo, Miloradović je tačno pre godinu dana kazao:

– Mi smo iskazali nameru da integrišemo i naše domaće precizno naoružanje vazduh-zemlja (na Rafale).

Kompanija Daso je raspoložena da obavi tu integraciju. Nisu raspoloženi da integrišu istočno naoružanje, ali naše jesu.

Naša ambicija će biti da integrišemo naše naoružanje vazduh-zemlja na Rafal. Nadamo se da će to srpsko vođeno naoružanje biti spremno u kontekstu uspešno završenog razvoja u vreme kada počne isporuka Rafala. –

Miloradović tada nije precizirao koliko istočno je mislio, ali je za pretpostaviti da Daso ne bi bio raspoložen da obavi integraciju kineskog naoružanja, čak i pored toga što u slučaju rakete CM-400 verovatno nisu potrebni zahvati na sistemu za upravljanje vatrom.

Sa druge strane, Srbija nije član NATO-a i spada u interesantniji segment kupaca Rafala – zajedno sa Egiptom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U budućnosti svakako nije zatvorena mogućnost nekog kompromisa ili čak i obostranog interesa za ovakve opcije.

Kineski ugao

Srbija je do sada nastojala da održi dve eskadrile sa borbenim avionima, nabavkom Rafala budućnost jedne eskadrile je osigurana.

Kako je visoka srpska vojna delegacija početkom novembra prošle godine boravila u zvaničnoj poseti Kini, i pritom posetila provinciju Guidžou gde se nalazi fabrika aviona (u kojoj se proizvode avioni JL-9 odn. FTC-2000, kao i J-10), jedna od mogućih opcija je i nabavka pilotiranih borbenih letelica kineske proizvodnje.

Ukoliko se u narednom periodu zaista i donese odluka, trebalo bi da se vidi kako će biti opremljena i ta druga operativna borbena vazduhoplovna jedinica.

Treba napomenuti da je predsednik Srbije prilikom nedavnog predstavljanja investicionog plana „Srbija 2030-2035“ kazao da će za srpske oružane snage biti izdvojeno potpuno novih „ne manje od 15 milijardi evra“ do 2035 godine.

Intersantno je da je Vučić, na istom događaju predstavljanja investicionog plana precizirao i sledeće:

– Mi u poslednja tri meseca, sa nečim što ćemo potpisati za sedam dana, iznosiće više od šest milijardi za naoružanje i opremu. – oba citirana iznosa mogu uključivati i eventualno izdvajanje za još jednu eskadrilu.

Prošlog meseca smo dobili prilično konkretan komentar načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Milana Mojsilovića, koji je izjavio da se među letelicama čija se nabavka razmatra nalaze i višenamenski borbeni avioni.

Predsednik Srbije je takođe pominjao želju Srbije da ima drugu eskadrilu borbenih aviona. Kako je Tango Six izveštavao, Vučić je to prvi put izjavio 2021. godine, zatim prošle godine.

Ovolika frekvencija izjava državnog i vojnog vrha u istom pravcu je indikativna.

Ukoliko bi se nabavio borbeni avion iz Kine onda je nabavka raketa iz porodice CM-400 i bombi LS-6-500 još konkretnija i dugoročnija, budući da bi ta ubojna sredstva mogla da se koriste i nakon povlačenja MiG-ova iz naoružanja.

Preduslov za to je, naravno, da buduća kineska platforma ima odgovarajuću nosivost, naročito kada je u pitanju porodica raketa CM-400 čija je masa, zajedno sa nosačem preko jedne tone.

Da Srbija u budućnosti ozbiljno računa na ove rakete, moglo se zaključiti i na osnovu prošlonedeljne izjave predsednika Srbije, u kojoj je naveo da Srbija ‘‘ima značajan broj tih raketa i da će ih imati još i više“.

Bilo bi besmisleno da, ako je nabavljen veći broj ovih raketa, one jednom jednostavno budu ostavljene da im u skladištu isteknu resursi usled penzionisanja platforme za lansiranje.

Za porodicu raketa CM-400 u srpskom vlasništvu i dalje nemamo dosta podataka.

Ne znamo koju je verziju nabavilo srpsko RV i PVO. Da li je u pitanju verzija za uništenje tačkastih ciljeva, protivradarska verzija ili je pak reč o protivbrodskoj AKG verziji?

Nemamo ni podatak ni o resursima ovih raketa. Za pojedina vazduhoplovna ubojna sredstva poznato je da u magacinu, u originalnom pakovanju, resursi okvirno ističu nakon deset godina.

Šta god da je po sredi u kontekstu strategija budućih nabavki, nismo ni stigli da predahnemo od spoznaje koliko će Rafali unaprediti srpsko RV i PVO a već imamo još intrigantniji pravac razmišljanja – moguću nabavku kineskih borbenih aviona.