Kada je sada već davne ‘95 Atheist rap rekao čuvenu rečenicu “Budućnost svetska, svetski trendovi, tehnologije…To više nije u propalim fabrikama i trulim preduzećima. J***š fabrike, u fudbalu je pos‘o!” mi smo ih izgleda poslušali. Fabrike su nam propale, firme otišle u stečaj a posao smo premestili u fudbal. S kompletnim upravnim odborom naravno. Baš po recepturi pesme – “Evo ja ću biti direktor, ti ćeš biti član uprave”. Velika boljka je što je i ovo novo preduzeće zvano srpski fudbal otišlo stečaj, al rade sad nešto kao.
Reprezentacija Srbije na Alijanc Areni, u dva navrata nije uspela da ostvari povoljan rezultat. Sa Slovencima smo odigrali 1:1 sa Dancima 0:0. Postigli smo jedan gol na celom prvenstvu a protiv Danaca smo uputili samo jedan šut u okvir gola. Razočarani Matjaž Kek izašao je pred kamere RTS-a nakon meča sa Slovenijom, da nam u svem bolu za prosutim bodovima por uči da možemo da se radujemo što smo stigli do boda. Bio je apsolutno upravu.
Dodao je još da će karma znati da vrati njegovoj ekipi, što se tačno i desilo.
Slovenija se plasirala u drugu fazu takmičenja bez poraza nakon remija sa Engleskom 0:0.
Ista ta karma pazila je da Slovenci ne izgube meč protiv Engleske bi li ih nagradila za njihov rad i požrtvovanje a nama je vratila tako što je ovim remijem Srbija izgubila i poslednju teoretsku i matematičku šansu da prođe i nokaut fazu.
Posle učešća nam ostaje gorak ukus u ustima, gde na prvenstvu na kom je potrebna jedna pobeda u grupi da se plasiraš dalje i gde se od 24 ekipe samo 8 vraća kući pre nokauta, mi se nađemo u tih osam i ne ostvarimo ni jednu pobedu.
S razlogom smo razočarani, stvarno je malo trebalo ali poješćemo mi i ovo. Preživeli smo mi i Litvanije, Bugare, Mađare, Kamerunce pa što ne bi izdržali i Slovence, ali u našem žalovanju zaboravićemo ono najbitnije. Da se bavimo fudbalom i da postavimo neka pitanja, nekom ko bi trebao da nam da odgovor.
Ajde da za početak demistifikujemo jedan tišični ciklus spskog reprezentativnog fudbala ne bi li počeli sa postavljanjem pitanja.
Sprema se neko prvenstvo. Ljudi na pozicijama zadaju cilj da se kvalifikujemo, ako uspemo – top – Srbija se vraća na veliku scenu. Nošeni velikim entuzijazmom, upali se mašina – odemo, doživimo debakl – “neću više u životu pogledati ove ma…” – prođu 4 godine, ajmo Jovo nanovo. Nešto kao izbori samo malo ređe jer se FIFA i UEFA drže strogog poštovanja mandata.
E sad prvo pitanje koje se postavlja je ono najlogičnije. “Kako mi uvek u tom fudbalu tako loši? U svakom sportu smo dobri samo ovi pojma nemaju. Dobar tim imamo al neće da igraju, šta je toliki problem s tim fudbalom?”.
Prosto: U fudbalu je puno para.
Razlog zašto nam drugi sportovi bolje idu je što puno ne koštaju. Ugovor jednog dobrog srpskog fudbalera može da nahrani čitav košarkaški savez. Za te pare vaterpolo reprezentacija može da osvoji sve još 7 puta i da im platimo šta će popiti. Isto je i za odbojku a tenis je individualni sport u kom roditelji sami ulažu debele pare u trening svog deteta pa kad to dete odraste i postane vrsni sportista mi možemo samo da mu se zahvalimo što želi da brani nacionalne boje. E zato nam ide, male pare ne može puno ljudi tu da se nahrani i onda ovi zapravo mogu da igraju.
Fudbal je skup sport. Fudbalska infrastruktura je preskupa. Jedan stadion koji čak i ne mora da zadovolji standarde najnižeg UEFA takmičenja skuplji je mnogo od najbolje košarkaške dvorane u zemlji. Valja kosit travu, zalivati teren, ej bre 100 sa 80 metara, valja to održavati pa nije to parket da se prebriše i ajd’ opet. Otuda svaki fudbaler puno košta a gde se velike pare vrte mi Srbi imamo puno problema.
Dok ozbiljne države ulažu u u fudbal jer je očigledno tražena roba, fudbal je Srbiji zlatna koka. U državi koja proda fabriku za dolar, koja gradi puteve već 40 godina, da neko dođe i za desnog beka da 2 miliona evra je premija. Pare nađene na putu. Donekle je i razumljivo, mi smo ipak siromašna država ali da se ni malo ne koristi mozak i ne razmišlja strateški je već bezobrazluk a ne odustvo intelekta ili mogućnosti.
U Srbiji se kao i za sve pa tako i za fudbal “od stabla ne vidi šuma”. Traži se rešenje sad za sad. Daj to da uradimo pa da gledamo šta ćemo dalje. Ne postoji strategija. Kako da se od ove skupine očigledno talentovanih momaka napravi dobra ekipa. Da se uspostavi sistem, da neka vrednost i da se to gradi godinama pažljivo, onako kako su to uradile naše komšije Hrvati ne bi li se došlo do nekog uspeha. Pa kada uložiš malo po malo, onda cena tvojih fubalera skače, tvoji stručnjaci vrede više, tvoji klubovi, tvoj fudbal generalno, koji je preskupa industrija i u kojoj se vrti masna lova. Što ne bi svi zaradili više?
Fudbal je timski sport u kom tim sve znači. Individualni kvalitet u fudbalu ne znači mnogo. Može da pomogne ali ne može da traje. Dokaz za to je igra Slovenije. 11 momaka koji novčano ne vrede ni polovinu (možda ni četvrtinu) našeg tima održali su nam čas fudbala.
Možemo to uporediti sa firmom koja radi loše. Kada imate dobre radnike u lošoj firmi oni loše rade. Zato što ne postoji dobra uprava da s njima upravlja. U lošim uslovima najbolji radnik se opušta, zapostavlja svoje zadatke, jer što bi radio ako ne mora?! Nije on deo neke podsticajne sredine koja će ga nagraditi za nešto dobro. A neće ga s druge strane ni kazniti za nešto loše. Pa što bi se onda on trudio?
Aleksandar Kolarov je gostujući u emisiji (Ne)uspjeh prvaka kod Maria Stanića rekao jednu preistinitu rečenicu.
– Mi smo već bili formirani igrači, trebalo je neko da nas posloži, a mi smo u reprezentaciji uvek išli na ono ‘ajde da se stisnemo’! Ja kad čujem to ‘ajde da se stisnemo’…a šta ćemo ako se i ovi drugi stisnu?! Šta posle, da uhvatimo loptu u ruke?! Moje mišljenje je da sa stručne strane nismo bili ispraćeni na pravi način. Mi smo bili igrači zadatka, mi nismo bili kreativci, kao što Hrvatska ima kreativce koji nose reprezentaciju.
Naš fudbal savršeno staje u ovu izjavu bivšeg kapitena Srbije. Fudbal je u Srbiji posao ali ne zanimanje. Otuda mi odemo na Mundijal ili ne Euro ali odemo da probamo. Ne odemo sa nekim jasnim ciljem. Ne idemo da radimo, nego da odradimo. Otuda naša igra tako i izgleda. Gurni ‘vamo, probaj tamo, ajd’ ti protrči, centriraj, diži je, pa da je neko dočeka u 16…ako ima ko. Nema tu f od fudbala.
Pošto sam već zauzeo poređenje fudbala i firme ajde da dočaram malo bolje.
Mi smo sastavili našu firmu od nekih pojedinaca koji zahvaljujući svom ličnom radu imaju zanat u rukama. Onda smo ih sastavili i rekli “eto ti znaš to, radi to, ovaj će ovo drugo, ovaj treće pa ajmo da radimo pos’o”. Al onda se za isti taj posao, pojavi ozibljna firma, sa ozbiljnim menadžentom, sa dobrom radnom normom, jasnim ulogama, već pripremljenim rešenjima i scenarijima za sve moguće krize i začkoljice. Jedan takav uigran kolektiv koji zna šta radi i kako radi, nadjačava i bolje od sebe jer se drže zajedno a znamo od ranije onu – “snaga je u broju”.
Na to se misli kad se kaže “fudbal je timski sport”. Zato naši fudbaleri preko mnogo vrede i dobro igraju. Rade za dobre firme, u kojima znaju šta treba da rade, gde s njima neko dobro upravlja i zna da im objasni šta se to od njih očekuje.
Eto…a nas 7 miliona selektora i dalje pričamo to levi bek, desna noga…
(S.G.)
