Otrov u hrani za bebe u EU: A gde je Srbija u celoj priči?

U tom kontekstu nameće se i dilema – koliko su strogi propisi i kakva je situacija u Srbiji?

Ako Amerika odobrava više od 10.000 hemikalija u hrani, Evropa 338, koliko Srbija dozvoljava hemijskih jedinjenja u prehrambenim proizvodima?

Srbija u ovom slučaju ne koristi zaseban nacionalni sistem, već je u velikoj meri usklađena sa regulativom Evropske unije. To znači da se primenjuju ista pravila kao u EU, gde je broj odobrenih aditiva ograničen i strogo definisan kroz tzv. „E brojeve“, u okviru nekoliko stotina supstanci koje su prošle procenu bezbednosti.

Od 2018. godine, a u skladu sa zakonima koji uređuju bezbednost hrane i genetički modifikovane organizme, Srbija je Pravilnikom o prehrambenim aditivima dodatno regulisala korišćenje aditiva u proizvodnji i prometu hrane, sredstava za zaštitu bilja i biljnih proizvoda, nutrijenata, aroma, enzima i supstanci koje služe za preradu vode za ljudsku upotrebu.

Prehrambenim aditivom smatra se svaka supstanca koja se, bez obzira na njenu hranljivu vrednost, ne koristi kao hrana niti predstavlja karakterističan sastojak hrane, ali se iz tehnoloških razloga dodaje hrani u toku proizvodnje, prerade, pripreme, obrade, pakovanja, transporta ili čuvanja, tako da direktno ili indirektno preko svojih međuproizvoda postaje ili može da postane sastojak hrane.

Aditivima se ne smatraju: monosaharidi, disaharidi, oligosaharidi i supstance koje imaju svojstva zaslađivača; hrana u osušenom ili koncentrisanom obliku, uključujući arome dodate u procesu proizvodnje složene hrane zbog njihovih aromatičnih svojstava, ukusa ili hranljivih svojstava, kao i sekundarnog efekta bojenja; supstance koje se koriste za pokrivanje ili oblaganje hrane i nisu namenjene konzumiranju zajedno sa takvom hranom; proizvodi koji sadrže pektin, a dobijaju se od osušene pulpe jabuke, kore citrus voća, dunje ili iz njihove mešavine dejstvom razblaženih kiselina, a zatim delimičnom neutralizacijom solima natrijuma ili kalijuma; baze za gume za žvakanje; beli ili žuti dekstrin, skrob – izbeljeni, pečeni, modifikovan fizički, kiselinama, bazama, tretiran amilolitičkim enzimima; amonijum-hlorid; krvna plazma, jestivi želatin, hidrolizati proteina i njihove soli, proteini mleka i gluten; aminokiseline i njihove soli koje nemaju tehnološku funkciju, izuzev glutaminske kiseline, glicina, cisteina i cistina i njihovih soli; kazeinati, kazein i inulin.

Aditivi se ne upotrebljavaju u hrani za odojčad i malu decu, kao ni u neprerađenoj hrani. Takođe mogu da budu zabranjeni u tradicionalnoj hrani.

U praksi, Srbija dozvoljava približno isti skup aditiva kao i evropski sistem, uz stalno praćenje i ažuriranje propisa u skladu sa EU standardima. Za razliku od američkog pristupa koji obuhvata širi i drugačije strukturisan regulatorni okvir, evropski i srpski sistem je restriktivniji i zasniva se na detaljnoj proceni svake supstance pre odobravanja.
Srbija ne samo da prati EU standarde, već ima sistem u kojem nijedan aditiv ne može da se koristi ako prethodno nije prošao bezbednosnu procenu u domaćim akreditovanim laboratorijama i bio eksplicitno odobren za određene namene. Kontrola nije deklarativna, već operativna — kroz inspekcije, laboratorijske i druge kontrolne nadzore, kao i obavezno označavanje sastava prehrambenih proizvoda.