Fudbal je najbitnija sporedna stvar na svetu, s tim što su fudbalski vlasnici davno shvatili da se ovo “sporedna” polako treba izbaciti i od fudbala napraviti nešto bitno a ne sporedno.
Izreka kaže da je snaga u broju. Brojke fudbalske publike su već skoro čitav vek u porastu i tu nemaju konkurenciju pa sve i kad bi Superball digao Elvisa iz groba da odradi halftime show. Gde su brojke jake, tu su interesi veliki jer valja to pomnožiti i uduplati, konvertovati u neku novčanu valutu pa podeliti. Bilo je potrebno samo da se na stadione upumpaju vrtoglave brojke novca i da fudbal dobije važnu ulogu naših života.
Danas je to industrija, teška industrija. Ona koja pravi najbitniji kapital – ljude. Ljude spremne da trče skoro 40 km/h, ljude vredne stotine miliona evra. Ljude čije će frizure podići berberaj industriju na viši nivo pa ćemo tako mi obični ljudi koji nogama ne pređemo više od 4 km po danu, davati 2000 dinara na frizuru i štucovanje brade.
Fudbal je igra kreirana od strane siromašnih koju su bogati preuzeli sa onom “daj da ti ja to malo poguram”. Tako je naš igra miljenica odavno prestala da radi za nas. Odnosno radi za nas, za naš novac ali ne radi više za našu dušu. Danas, kao i sve u kapitalističkom duhu je igra brojki. Ovde daš, ovde uzmeš, bitno je da se vrti nešto. Tako danas vrteći TV kanale, svaki dan imamo fudbala da gledamo a on je sve lošiji i manje nas hrani.
Nema više te magije. Nema majstora voljnih da nasankaju kompletnu odbranu i zabave nas, da stanu ispred tribine i pozdrave nas obične ljude. Fiorentina više nikad neće imati igrača nivoa Batistute. Biće srećni i kad nađu Vlahovića koji kad napuni 22 kao neizgrađeno ime već vredi silne milione i putuje na veću pozornicu. Tu jaz između nas i fudbala postaje sve veći. Klub se veseli jer je zaradio a mi plačemo za tim istim klubom jer jer najbolji od nas otišao. Više neće biti Totija koji će odbiti sve ponude za račun ljubavi mame vučice koja ga je odgojila. Rim više ne rađa prinčeve. Velika slava, uspeh, moć i velike pare će ih odvući na neku drugu stranu gde će biti samo zabavljači u tuđem koloseumu.
Ali u moru takvih primera sinoć isplivala je jedna glava koja nam je vratila malo nade. Zove se Rodrigo Hernandes Kasante. Za prijatelje i fudbalske entuzijaste – Rodri. Rođeni madriđanin zapao je za oko čelnicima Atletika kada je imao 11 godina. Loša procena tadašnje strukture kluba ga je poslala u Viljareal jer nije bio dovoljno snažan. 3 godine kasnije ta će ih greška koštati 20 miliona evra kad ga budu vraćali, al neće moći odbiti 70 miliona evra koji dolaze iz Mančestera. Čini se da nisu ni tada bili svesni koga prodaju. Prvog španskog dobitnika Zlatne lopte nakon 64 godine.
Sinoć kada su uvređeni galaktikosi sprečili svoju armiju preplaćenih manekena u belom da dođu na dodelu nagrade, jer eto nepravde, nije njihovom igraču data zlatna lopta, bilo je jasno da će jedan diskretni heroj odneti ovo prestižno zvanje. Na dodelu je ušao skromno. Uredno obrijan, kosa na stranu, crno odelo na belu košulju, leptir mašna i tu eleganciju je izneo sve na štakama jer je pretrprošle nedelje pokidao prednje ukrštene zbog čega ga na žalost nećemo gledati cele godine. Taman da se ovi iz Reala odljute pa da dođu sledeće godine na dodelu jer neće moći ponovo da uzme loptu. Faliće mu brojke.
Rodri je sinoć sramežljivo ispred fudbalera koji se kite brojkama datih golova uzeo zvanje najboljeg. Nije on taj igrač koji izmamljuje uzdahe. On je esencija fudbala. Mozak na terenu. Onaj koji sa svojim timom nije izgubio utakmicu više od godinu dana a uzeo je sve. Svojim radom na terenu svoj tim čini nepobedivim. Onaj koji je uzeo triplu krunu sa Mančester sitijem prvi put u njihovoj istoriji i to kako?
Kad su bili na izdahu u finalu Lige šampiona, on od kog se najmanje očekuje jer je samo zadnji vezni, bio je taj koji je iz drugog plana zategao loptu na ivici šesnaesterca za 1:0 koji će doneti prvi ušati trofej na plavu stranu Mančestera.
Isti taj Rodri će sa svojom zemljom naređati skoro 500 dana bez poraza s njim na terenu a uzeće i Evropsko zlato, bez poraza. Ali Rodri je više od pobednika. Rodri je tiha radilica, reprezent svih nas koji ostvarujemo brojne pobede na poslu i teramo mašinu da radi a opet nismo u prvom planu kad se dele nagrade. E sinoć je dodeljena jedna takva nagrada.
Dobio ju je jedan skroman dečko koji je za vreme svojih studija dok je igrao u Viljarealu gde je zarađivao 120 hiljada evra mesečno živeo u studentskom domu. Dan danas, daje četvritnu svoje plate u humanitarne svrhe a kažu da je na prve treninge Mančester sitija došao u polovnoj Opel Korsi. Uzeo od neke lokalne starice, vozila ga samo do pijace. Pametan momak, ne rasipa se.
I to se vidi na terenu. Ni tu se ne rasipa. Kad uzme loptu on je gurne napred, skoro bez greške i po tom parametru je prvi u Evropi, nešto više od 70% uspešnih lopti. Pa eto vam ta statistika za kojom kukate. Ne možemo samo brojati golove i osvojene trofeje, valja se doći do tog gola. Ima i ta veza koja mora da vas spoji sa čovekom koji daje golove. Ne mogu svi u firmi biti direktori, mora neko i bager da vozi.
Tako je naš skromni bagerista sinoć na dodeli rekao kako se trudi da svojim likom i delom pokaže da ne moramo da budemo ludi da bi bili dobri u tome što radimo. Možemo biti samo obični ljudi. Danas važi to neko pravilo da je obično dosadno i svakodnevno, uobičajeno ali biti običan postaje najteži izazov a opet je najbolje. Neka sredina, kao naš Rodri, na sredini terena.
Kaže čovek da mu je najteže od svega palo što eto neće moći da igra ove godine. Šta ti je pošten radnik. Neće ni na bolovanje. S druge strane u njegovom rodnom Madridu, razmaženici su potrčali na instagram da napišu motiviacionu tužbalicu o tome kako će sledeće godine da budu deset puta bolji ne bi li nadoknadili ovu epsku nepravdu. Srećom Rodri nema instagram pa neće stići ni da pročita ovu tužbalicu. Da ne kvari čovek sebi slavlje.
I možda ova odluka stvarno dolazi iz političkog miotiva. Ako je UEFA (koja je ove godine prvi put organizovala dodelu zajedno sa Fran fudbalom) malo pogurala na Rodrijevu stranu jer ne želi da nagrada dođe u ruke onih koji prave svoje elitno takmičenje van njihovog okvira i uzimaju njihov hleb, onda je licemerno i od strane Reala da traže tu nagradu. Al opet to su igre bogatih, u čiji će se džep slivati pare da l u UEFA ili će klubovi sami svoje pare da raspolažu. Rešiće oni to. U međuvremenu ova nagrada pripala je fudbalu, da se i mi malo zasladimo.
V.T.
Pročitajte više vesti
Vinisijus i igrači Reala nisu došli u Pariz na dodelu Zlatne lopte
Hansi Flik najbolji trener La lige u oktobru
Više iz kategorije "Kolumne"
