Neko ipak stražu čuva da nas vetar ne oduva?
U toku aktuelnog meseca osvanula je vest da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da će podržati inicijativu uvođenja obaveznog vojnog roka. Čeka se da Vlada Srbije usvoji tu odluku, u međuvremenu omladina strepi da li će njihovo godište zahvatiti vojna služba i kako se odupreti ovim dvema pošastima zvanim vojska i još gore obaveza.
Čini mi se da je kao i kod mnogo čega kod nas, sve vezano za državu u očima naše javnosti okarakterisano kao loše, staro, zadrto pa tako i vojska. Sama pomisao na vojsku kod omladine a naročito liberalno nastrojenog dela populacije budi asocijaciju neke ratne mašine koja ide i seje smrt i koja samo tome služi. U međuvremenu (pošto rat još nije na snazi) postavlja sve uslove za rat, pravi bezdušne i malumne zveri od ljudi i pritom jedva čeka da i vas dohvati i uništi komfor vašeg života i pretvori vas u nacionalistu, koji će “zbog nekog tamo” morati da ide i ubija druge.
Vojska nije isto što i rat. Vojska učestvuje u ratu, ali u ratu učestvuju i svi drugi i to ne treba da zaboravite. Nisu vojnici ljudi koji nužno nose puške i ubijaju druge ljude i teraju vas da radite isto. Ne, to su isti oni ljudi koji u poplavama idu i spašavaju ljude, prave montažne mostove, izvlače ljude iz zavejanih sela, dopremaju vodu u zabačena mesta kada su suše itd. To su oni momci (doduše danas već i devojke, vojska je za sve) koji će se sigurno naći tu da nam pomognu. Kada nam je život ugrožen od strane prirode ili prirode čoveka. Oni će vas braniti od kiše, snega, vode ali i od metka i bombe.
Neverovatno je koliko se u promišljanju vojske zaboravlja činjenica da ona može biti odbrambena. Nije vojska tu da napada, prvobitno je tu da brani. Postoji razlog zašto države u mirodobskim periodima i dalje ulažu u svoju vojsku.
Najmoćnija i vodeća država ovog sveta, SAD, najviše novca godišnje ulaže u svoju vojnu industriju. Baš ta najmoćnija zemlja (čitaj vojska) ovog sveta, postavila je temelje demokratije, liberalnog kapitalizma, slobodnog tržišta i konkurencije kao osnovni postulat koji će voditi svet u neku srećniju budućnosti. Postavili su i društvene mreže, kao i ovaj sajt na kome možete da pročitate ovaj tekst. A postavili su i internet koji, ako do sada niste znali je izmislila vojska.
Zašto onda jedna velika, mirna, bogata, demokratska Amerika koja nam je pružila Netflix, Instagram i iPhone ulaže novac u vojsku? Jaka vojska je garant stabilnosti kapitala svake zemlje a kako se osigurava prodor američkog kapitala imali smo priliku da osetimo na sopstvenoj koži marta 1999.
Najprostije nam o vojsci govori izreka – “Ljudska istorija je istorija ratovanja”. Zemlje su oduvek ratovale, oduvek je postojala potreba da se uzme tuđe i da se osvoji tuđa zemlja. Kapital je glavni pokretač svega a ljudi nisu nužno dobri i neće vas uvek poštovati. Neko recimo želi da vadi neki litijum iz vaše bašte i briga ga što vam to narušava zdravlje ili vam prosto kvari pejzaž, bitan je širi interes. Neko želi da vam oduzme reke i pravi mini hidro lektrane. Neko želi da vam oduzme deo teritorije sa ogromnim rudnim bogatstvima i ne mari što će pobiti ko zna koliko vaših sunarodnika i raseliti još koliko. Svet…pardon, Srbija puna je takvih primera.
Nemojte se varati da to što postoji neko pravo da će ga neko poštovati. Živite u zemlji čiji je suverenitet i integritet narušen i pravno se ruši svaki dan. Svet zna za pravo ali još ne zna za pravdu.
Onoliko koliko je na ličnom planu dobro da znate da se odbranite od potencijalne pretnje toliko je važno da vas neko brani na državnom nivou a to je vojska.
Ako vam je pak argument “nije to nikakva vojska, kakva je nekad bila” budite svesni da neće biti bolja time što je zapuštate i šikanirate. I neće uvek postojati neki tamo profesionalac koji je plaćen i učen da ubija pa nek ide on “tamo”. Potomci smo velikih ratnika, ljudi koji su pretrpeli golgote kakve mi ne možemo da zamislimo, da bi smo mi danas ovde ostali živi i da bi mogli da koristimo svoj jezik i budemo to što smo. U Prvom svetskom ratu smo preživeli golgotu čijeg sećanja uopšte danas nismo dostojni. Bili smo prva žrtva sa 1.250.000 mrtvih što je tada bilo više od četvrtine populacije, preciznije 26%. Nestalo je 53% muške populacije. Ko zna kakva bi danas nacija i država bili da nas nije stradalo ovoliko a tek ko zna da li bi nas bilo da ovaj preživeli deo nije pobedio u Velikom ratu. Ti vojnici nisu bili profesionalci, bili su obični srpski seljaci.
I možemo ovako do unedogled. Ovo je samo jedan rat a bilo ih je više ovde ovde. Poenta je da nema ništa loše u tome da je neko siguran.
To je poenta vojske. Sigurnost. Rat niko ne želi zbog gore navedenih brojki ali bi bilo dobro da možemo da se sačuvamo jer nam, opet iz gore priloženih brojki, istorija, svet i komšije nisu bili naklonjeni.
I sad za kraj dolazi to “ja ne želim” i “meni to ništa ne znači”. To tumačenje da te neko u vojsku tera nije baš ispravno. Druga vojska tj. tuđa, ako dođe do tebe, te neće ništa ni pitati. A na kraju krajeva malo smo i mi nekom nešto dužni, u ovom slučaju državi u kojoj živimo. Ipak smo i mi ovo što smo zahvaljujući ovoj državi i to je u osnovi patriotizam.
I kad smo kod tog ličnog plana. Nije dobro da baš ništa nećeš, da se za sve ti pitaš i da sve možeš da biraš kako ti se hoće. Praksa življenja u takvoj “ušuškanosti” pokazuje da pravi slabe ljude, ljude koji ne mogu ništa da izdrže, ljude kojima se ne može ništa reći, ljude kojima niko nije autoritet. Nije to baš zdravo.
S.G.
Idiotluk, prvo vulin, pa svi sinovi snsa pa onda ja, napasu mi se.
Zanimljiv tekst, posebno poslednji pasus…
“I kad smo kod tog ličnog plana. Nije dobro da baš ništa nećeš, da se za sve ti pitaš i da sve možeš da biraš kako ti se hoće. Praksa življenja u takvoj “ušuškanosti” pokazuje da pravi slabe ljude, ljude koji ne mogu ništa da izdrže, ljude kojima se ne može ništa reći, ljude kojima niko nije autoritet. Nije to baš zdravo.”
Ne znam bas kako će sad država toj deci da objasni da sad odjednom moraju, kad ih od vrtića uči da ne moraju. Ucila ih je da mogu da biraju sta zele da rade u vrtiću, da to rade kad im se radi… da rade sta im se radi… da vaspitači ne mogu da mu kazu sta ce da radi nego da imaju pravo sami da biraju, da u školi odgovaraju kad žele, da nastavnik nema prava već da ga oni imaju… sve uticaj države… i sad odjednom MORAŠ. KAKO?