Bila je subota. Kazaljke na satu pokazuju 21.05. Detonacija, vrisak i krv.
Tako se 13. jula 1968. krimi film sa velikog platna pretvorio u horor uživo, kada je eksplodirala podmetnuta naprava u bioskopu 20. oktobar u centru Beograda.
„Motiv je bio uznemiriti vlast Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), pokazati da postoji ozbiljna i opasna opozicija komunističkoj vlasti i državi.
„Štaviše, da njihova aktivnost dopire vrlo blizu najvažnijih političkih institucija te države”, navodi istoričar Josip Mihaljević sa Hrvatskog instituta za istoriju u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.
Glavni osumnjičeni bio je dvadesetogodišnji Miljenko Hrkać, pripadnik Hrvatskog oslobodilačkog pokreta, političke organizacije iz inostranstva koju je osnovao bivši ustaški vođa Ante Pavelić.
Nad njim je zbog ovog zločina bezmalo 10 godina kasnije izvršena smrtna kazna streljanjem.
U terorističkom napadu pre 56 godina stradala je jedna osoba, još jedna studentkinja je ostala invalid, a više desetina posetilaca je lakše i teže povređeno.
Šta se desilo u bioskopu i ko je stradao
Tempirana naprava eksplodirala je ispod sedišta broj šest u 16. redu, pet minuta posle devet sati uveče, tokom projekcije francuskog filma „Rififi u Panami” (Du rififi à Paname).
Zvuk filma sa razglasa je utihnuo, a zamenili su ga jauci i vrisak posetilaca u krvi.
„Napadač je pripremio eksplozivnu napravu, postavio na sedište i posle nekog vremena napustio projekciju.
„Detonacija je bila veoma snažna, što najdirektnije potvrđuju fotografije sa lica mesta”, govori istoričar Petar Dragišić, naučni savetnik sa Instituta noviju istoriju Srbije, za BBC na srpskom.
Mihaljević ističe da je u sali bilo 213 gledalaca, te da je eksplozija bombe ili mine, kako se navodi u izveštajima, ozledila veliki broj prisutnih.
Odmah posle terorističkog napada, u novinama je pisalo da je ranjeno 34 ljudi, dok je prema prvoj presudi počinocu Miljenku Hrkaću taj broj dostigao 76, kaže zagrebački istoričar.
Neki autori, dodaje, „u novije vreme navode broj od 87 povređenih”, od kojih je 13 bilo hospitalizovano, a načinjena je i značajnija materijalna šteta.
Većina je pretrpela lakše povrede i uglavnom se radilo o „oštećenju sluha od snažne detonacije”, kaže Mihaljević.
Od posledica ranjavanja poginuo je radnik Savo Čučurović.
„Zanimljivo je da se ime nesretnog Čučurovića prva dva dana posle eksplozije nije pominjalo među teže ozleđenima u prvim medijskim izveštajima o eksploziji”, ukazuje on.
U napadu je teško ranjena devetnaestogodišnja studentkinja Magdalena Novaković.
Ostala je invalid, ali i, na neki način, postala „simbol ove tragedije”.
„U svojstvu svedoka učestvovala je u procesu protiv Miljenka Hrkaća, a decembra 1969. primili su je (jugoslovenski predsednik) Tito i (njegova supruga) Jovanka”, kaže istoričar Dragišić.
Dodaje da joj je narodni pevač Žika Nikolić posvetio pesmu Magdalena, Magdalena.
Među povređenima je bilo i stranih studenata, vojnika, službenika…
Tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić je teroristički napad okarakterisao kao „monstruoznu diverziju”.
„Postalo je sasvim jasno da su to organizovani zločini iza kojih stoji neprijatelj čija je očigledna namera da unese među građane nespokojstvo i nesigurnost”, izjavio je Pešić tada.
Rekao je i da „teror i zločini ovakve vrste nameću i potrebu izricanja najtežih kazni izvršiocima”, te da su zahtevi građana koji „izbijaju iz njihovog revolta povodom eksplozije u bioskopu 20. oktobar” opravdani.
Zločin u bioskopu rasrdio je Beograđane i pokrenuo „talas ogorčenja” koji nije jenjavao danima.
Mnogi su se stavljali u ulogu sudije i tražili smrtnu kaznu za zločinca, koja će naposletku i biti izvršena, iako u tom trenutku počinilac nije bio poznat.
„Ja mu ne bih ni sudio”, rekao je Borivoje Rajevac, monter iz Valjeva koga su novinari zatekli u holu bioskopa, za jedan beogradski list.
„Ono što je učinio je zločin najgore vrste i metak bi bio milost za njega. Da sam kojim slučajem sudija, osudio bih ga na smrt vešanjem.”
I studentkinja Ljiljana Pučko, koja je spletom srećnih okolnosti završila u bašti obližnjeg restorana, a ne na projekciji filma na koju se zaputila, izjavila je da bi počiniocu „presudila smrt”.
„Ali pre te kazne, zločinca bih odvela na klinike da pogleda šta je uradio – valjda bi tek onda bio svestan težine svog zločina”, rekla je tada u anketi.
Varljiva 1968.
Drugu polovinu 1960-ih u socijalističkoj Jugoslaviji obeležili su brojni društveni i politički potresi.
Posledice privredne reforme iz 1965, skupa ekonomskih i političkih mera, vremenom su postajale i te kako vidljive – rasla je nezaposlenost, spoljni dug, ali i socijalne razlike.
Nabubreli mehur društvenog nezadovoljstva pukao je tri godine kasnije, izlivši se na ulice.
„Teroristički napad u bioskopu 20. oktobar nije bio izolovan udarac na zemlju te 1968.
„Jugoslavija je tih godina bila suočena sa mnogim teškim izazovima koji su potresali njene temelje i pažljivim čitačima znakova vremena signalizirali njen gorak kraj”, kaže Petar Dragišić.
Dok su se širom sveta rađali novi društveni pokreti, u Americi i na Zapadu protestovalo zbog rata u Vijetnamu, a u Češkoj cvetalo „Praško proleće”, reforma i pokušaj uvođenja socijalizma sa ljudskim likom, u Jugoslaviji su početkom juna 1968. buknule studentske demonstracije koje su ubrzo prekinute.
Akademci su tada tražili „demokratizaciju društva, ukidanje birokratskih privilegija i rešavanje ekonomskih pitanja, pre svega nezaposlenosti”.
U novembru 1968. došlo je i do nemira na Kosovu, dok je mesec dana ranije potpisan sporazum SFRJ i Zapadne Nemačke o „dolasku radnika”.
Posle masovnih demonstracija na Kosovu koje su započeli studenti Filozofskog fakulteta u Prištini, Albanci su dobili izvesnu autonomiju, poput prava na školovanje na sopstvenom jeziku.
Vlasti su tada toj teritoriji dali novi naziv – Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, čime je Metohija izbačeno iz nekadašnjeg naziva.
Jedna od kriza koje su tada potresale Jugoslaviju bili su i teroristički napadi, metod popularan među pojedinim pokretima i na Zapadu.
„Tokom 1960-ih radikalnije emigrantske organizacije, ponajviše hrvatske, sve češće su koristile terorističke metode delovanja.
„Najpre su bile usmerene prema jugoslovenskim diplomatskim i konzularnim predstavništvima u zapadnom svetu, ali sve češće i unutar samih jugoslovenskih granica”, ukazuje istoričar Mihaljević.
Od 1966. do 1972. izvedene su „92 diverzantsko-terorističke aktivnosti – 42 u zemlji i 51 u inostranstvu”, piše istoričar Srđan Cvetković u naučnom radu.
„Od toga su 54 izveli pripadnici ustaške emigracije, četničke svega 15 lakših, a svi ostali 24″, dodaje on, pozivajući se na statistiku.
Ustaški teroristi su pre napada u bioskopu 20. oktobar u maju 1968. aktivirali eksplozivnu napravu na železničkoj stanici u Beogradu.
U septembru iste godine, na istom mestu počinjen je identični zločin – za šta je takođe optužen Miljenko Hrkać.
Ustašama su nazivani pripadnici hrvatskog fašističkog pokreta koji je bio na čelu kvislinške Nezavisne države Hrvatske, od 1941. do 1945, takođe odgovorni za brojne zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima.
Ko je izvršio zločin
Za teroristički napad u bioskopu 20. oktobar osumnjičen je Miljenko Hrkać iz naselja Duboko Mokro pokraj Širokog Brijega u Bosni i Hercegovini.
Petar Dragišić kaže da je tokom sudskog procesa utvrđeno da je u vreme izvršenja zločina dvadesetogodišnji tesar bio pripadnik proustaške emigrantske organizacije Hrvatski oslobodilački pokret (HOP).
„Nije imao ustaško poreklo, ali se po odlasku u inostranstvo povezao sa hrvatskom političkom emigracijom.
„Hrkać je u tadašnjoj (Zapadnoj) Nemačkoj prošao određenu diverzantsku obuku”, tvrdi istoričar iz Beograda.
On smatra i da je „zajednički motiv celokupne, inače veoma razuđene hrvatske političke emigracije”, tada bio „razbijanje Jugoslavije i ponovno uspostavljanje Nezavisne države Hrvatske”.
„Ovakvim akcijama trebalo je uznemiriti javnost, polarizovati ljude i zaoštriti već prisutne međunacionalne tenzije u zemlji”, objašnjava Dragišić.
Napominje da je „hrvatska emigracija veći deo akcija izvodila u prolećnim i letnjim mesecima, sa ciljem da se međunarodnoj javnosti pošalje slika o Jugoslaviji kao zemlji nesigurnog života, čime bi se potencijalni turisti odvratili od posete”.
„S obzirom na veliki značaj letnjeg turizma za jugoslovensku ekonomiju, potencijalna šteta nije bila mala”, dodaje.
Citirajući presudu, Josip Mihaljević kaže da je Hrkać sredinom avgusta 1968. otišao u Štutgart gde je „članovima HOP-a podneo izveštaj o beogradskoj diverziji, položio zakletvu i primio nagradu od 2.500 zapadnonemačkih maraka”.
Navedeno je i da je osumnjičeni 24. septembra u Zagrebu sa saučesnikom Antom Penavićem navodno podmetnuo minu kod grobnice narodnih heroja na Mirogoju, koja je otkrivena pre eksplozije.
Sledećeg dana su otputovali u Beograd kako bi izvršili novi teroristički napad.
„Prema presudi, Hrkać je bio odgovoran i za eksplozije tri mine 25. septembra 1968. u garderobi beogradske železničke stanice.
„Tom prilikom od eksplozije je takođe povređeno više građana”, objašnjava Mihaljević.
Penavić mu je navodno bio saučesnik i u bombaškom napadu u bioskopu, a preko njega je stupio u kontakt sa političkom emigracijom.
Hrkać je uhapšen, prema tvrdnjama istoričara, u junu 1969.
Kontroverzno suđenje i kazna
U višegodišnjem procesu koju pojedini istoričari smatraju kontroverznim, pa čak i lakrdijom, Hrkać je pred Okružnim sudom u Beogradu tri puta osuđivan na smrtnu kaznu – prvi put 2. oktobra 1969.
Presude su obarane u dva navrata, prvo pred Vrhovnim sudom Srbije, a zatim i Jugoslavije.
„Proces protiv Hrkaća se, umesto u demonstraciju snage jugoslovenske države, pretvorio u pravu pravnu agoniju, čak i farsu, pokazujući svu nesolidnost jugoslovenskog sudskog i bezbednosnog aparata”, smatra Dragišić, doktor istorijskih nauka.
Međutim, i okrivljeni je menjao iskaz – prvo je priznao krivicu, a zatim negirao odgovornost, svaljujući je, pored ostalih, i na brata i zeta.
„Proces je time dobio karakter porodične drame”, primećuje Dragišić.
Mihaljević dodaje da je Hrkać tražio i saslušanje detektorom laži, govoreći da ga je jedan policijski zvaničnik iz Mostara „nagovorio da prizna delo”.
Zagrebački istoričar kaže i da je zbog raznih kontroverzi „upitno da li je Hrkać bio taj koji je postavio napravu”.
On ukazuje da je „izgleda za taj čin odgovorna Ravensburška grupa” čiji su članovi osuđeni u Nemačkoj na višegodišnje robije zbog „terorizma prema SFRJ”.
Njen poslednji preživeli član, Žarko Odak, kasnije predsednik druge političke emigrantske organizacije – Ujedinjeni Hrvati Evrope, u intervjuu iz 2010. izjavio je da „Hrkać nije podmetnuo bombu u bioskopu”, već Nemac Bernd Vacel, navodno dobivši za tu akciju 3.000 nemačkih maraka.
Cilj je bio „upozoriti da Jugoslavija ima političke protivnike”.
Mihaljević kaže da je i disident Mihajlo Mihajlov, koji je sa Hrkaćem navodno robijao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, smatrao da „ovaj slučaj nikad nije do kraja rasvetljen”, te da, čitajući njegove „materijale, kao i presudu”, bio uveren da Hrvat „nije podmetnuo bombu”.
„Kasnije su se javljale interpretacije da je Hrkać pod pritiskom ili voljno najpre priznao krivicu kako bi omogućio beg pravih izvršilaca, među kojima se pominjao i njegov brat Božo.
„Kad su emigrirali, onda je porekao izvršenje dela”, smatra istoričar.
Kaže da „sve te kontroverze nude podlogu za teze o nameštenom suđenju”, koja „nisu bila strana u jugoslovenskom sistemu”.
Iako je u trenutku izvršenja terorističkog napada imao manje od 21 godinu i do tada nije odgovarao pred zakonom, osuđen je na smrtnu kaznu streljanjem „zbog izuzetno visokog stepena društvene opasnosti dela”.
Konačna presuda je doneta 30. decembra 1976, a streljan je 11. januara 1978. u 4 sata i 10 minuta, „što je i poslednja smrtna kazna izvršena zbog političkog terorizma u SFRJ”.
Njegova supruga Iva je pre više od deset godina izjavila da je Hrkać „tvrdio da je nevin i da mu je sve namešteno”.
Govorila je i da su njen stav delili advokat po službenoj dužnosti i sudski veštak.
„Navela je da su posle izvršenja kazne tražili da im vrate njegove lične dokumente i venčani prsten, ali da ništa nisu dobili – štaviše, nisu nikad uspeli doći do njegovih posmrtnih ostataka”, naglašava Mihaljević.
Posledice
Ovim terorističkim činom, budući da se „radilo o značajnom bombaškom napadu u glavnom gradu Jugoslavije, praktično blizu svih glavnih državnih i političkih tela i institucija”, hrvatske antijugoslovenske grupe su „pokazale da predstavljaju ozbiljnu pretnju sigurnosti SFRJ”, kaže Mihaljević.
„Ne bi od takvih napada pao jugoslovenski režim, ali bi takve akcije davale do znanja da su antijugoslovenske organizacije, prvenstveno hrvatske, sposobne izvesti takve bombaške napade.
„To je predstavljalo opasnost za javnu sigurnost unutar SFRJ i uznemiravalo je građane”, dodaje doktor istorijskih nauka iz Zagreba.
Istoričar Dragišić kaže da „sama diverzija nije dovela do većih društvenih ili političkih posledica”, ali je „čitav niz terorističkih dela hrvatske emigracije” u zemlji i inostranstvu „doveo do radikalizacije jugoslovenskog odgovora”.
Posebno jak odgovor bezbednosnih struktura Jugoslavije, na čelu sa Službom državne bezbednosti (SDB), usledio je posle Operacije Feniks, odnosno upada takozvane Bugojanske grupe, sačinjene od članova Hrvatskog revolucionarnog bratstva, još jedne terorističke organizacije hrvatskih migranata, na teritoriju SFRJ, leta 1972.
„Epilog je bio pravi mali rat jugoslovenskog režima sa hrvatskom političkom emigracijom, koji se vodio uz punu svest obe strane da je na kocki ne samo politički, već i fizički opstanak”, zaključuje Dragišić.
(BBC)
