U Srbiji se održavaju novi izbori. Ovog puta su u pitanju lokalni izbori u Beogradu i Novom Sadu. Građani prestonice i drugog najvećeg grada u državi će drugog juna imati priliku da izaberu lokalnu vlast koja će dobiti novi mandat u trajanju od četiri godine.
Kažu da je dobra vest uvek aktuelna, zato ćemo se osvrnuti na jedan događaj koji se desio u decembru, vreme kada su se u Srbiji održavali parlamentarni izbori.
12. decembra 2023. u javnosti Srbije eksplodirala je vest da se glumac i muzičar Nikola Pejaković pridružio spisku Srpske napredne stranke. Ova vest uzrokovala je mnogo turbulencija u našoj javnosti. Istog dana sam, sećam se, dobio par poruka sa sadržajem: “Brate, je l’ moguće???; Je l’ realno ovo?; Kakav…”
Prvobitno mi je bilo nelogično da ljudi poklanjaju toliko pažnje jednom glumcu i činjenici da je otišao u bilo koju stranku, ali mi je gore bilo to s kojom količinom mržnje je taj uvređeni deo javnosti uspeo da osudi Kolju. Čini mi se kao da je čitava osuđivačka mašinerija bila spremna na ovu izdaju te je kontra plan odmah stupio na snagu. Ekspresno su otkazani koncerti, razvlačio se čovek po medijima, fanovi su ga instant osudili, a kolege napustile. Pa zar nije to previše represivno za čoveka koji je samo iskoristio svoje pravo da glasa? Zapravo, ispunio je najveću želju opozicije, izašao je na izbore 17. decembra.
Ono što ćemo u razgovorima najčešće čuti kao argument “protiv” Vučića je upravo to – autokratija, represija i uskraćivanje slobode. Ako je to tačno, neverovatno je otuda s kolikom se dozom represije osuđuje svako ko na bilo koji način koketira sa SNS-om. Kako mislite da će vam se vratiti prava i sloboda u zemlju kada ne date čoveku pravo da se pridruži stranci kojoj želi, kada mu ne dozvoljavate da radi svoj posao zato što je podržao nekoga? Kada ga blatite i osuđujete zato što bira da podrži nekog koga vi ne podržavate? Kakva je to sloboda koju vi onda jamčite? Sloboda da vi određujete šta je to ispravno? Pa nije li to u osnovi autokratija koju najviše zamerate Aleksandru Vučiću?
Sad dolazimo do najbitnije stavke. Zašto nas je Kolja ovako izneverio? I onda se po staroj srpskoj tradiciji formiraju dva tabora. Prvi – “ko će ga znati, možda on zna nešto što mi ne znamo” i drugi – “verovatno je ucenjen”. Ovaj drugi je češći slučaj jer se ne dovodi u pitanje uopšte da neko pri zdravom razumu može da podrži SNS?! Nema šanse da on tu vidi nešto što mi ne vidimo. Kako on uopšte može da razume tu nešto, a kamoli da s njima šuruje? Kad ovo sve kažem, ne kažem da je pomenuta stranka dobra ili loša, pričamo o tome da se pristupa temi sa stavom da je neko 100% u krivu što ih podržava. Nije li to apsolutizam sam po sebi?
E sad, bili mi tabor koji razume Pejakovića ili koji ga osuđuje, sam način na koji se ljudi ovde odnose prema vlastima i ljudima koji na bilo koji način podržavaju aktuelnu vlast (bilo koju istorijski gledano) pokazuje jednu neljudskost kao najveći opozit demokratskog društva. Sloboda kojoj težimo zahteva razumevanje kao prvo i toleranciju kao drugo, a to nam aktuelne vlasti osporavaju, ali zapravo, mi to sami među sobom nemamo. Otuda se može reći da vlast samo neguje ono što mi već gajimo u sebi. Korov na zdravoj zemlji ne niče. Otuda mi je donekle i jasno kad neko kaže “svi su oni isti”, ali bih ja samo malo drugačije formulisao ovu izreku – svi smo mi isti. U krajnjoj granici i “oni” su s nama ili makar među nama. Ipak su oni tu jer mi za njih glasamo. Dobro, bar u nekom delu… ali jedno je neizbežno, moramo živeti zajedno.
Donekle pesimistično gledam i razumem da se zapravo neće ništa promeniti dolaskom neke druge vlasti jer mi se čini da opozicija podjednako agresivno nastupa u svojoj političkoj misiji i ujeda sve pred sobom što ne misli slično. Mnogi će sada reći da su vlasti, koje vode ovu zemlju već 12 godina, prosto napravile opoziciju takvom i da se pored njih drugačije ne može. Da se borba jednostavno mora svesti na taj nivo. Okej, ali što je onda opozicija bolja opcija u odnosu na vlast? Ako opoziciona mašinerija ima svoj podjednako agresivan narativ u javnom i političkom delovanju. Ako opozicija ima sebi naklonjene medije, a vlast sebi naklonjene medije, kako je ijedan medij iole slobodan? Ako u kući koja ima internet od jednog provajder ne možeš da gledaš ništa od programske šeme drugog i obrnuto, ko je tu bolji od dva zavađena?
Čini mi se da mi imamo sve, samo ne između. Kad kažu da stvari nikad nisu crno-bele, učini mi se da kod nas jesu. Više crne, doduše.
Čini mi se da će, u slučaju prevlasti, stara dobra praksa revanšizma biti još brutalnija, proporcionalno brutalnosti vladavine svake nove vlasti koja je dolazila nošena narodnom željom za promenom. Klima za pojavu takve politike je izuzetno povoljna. Podela društva, šire gledano i nacije, nikad nije bila veća. Štaviše, čini mi se da mržnja među nama nikad nije bila jača. Mi smo rivalstvo zamenili za mržnju. Više se ni fudbal ne može gledati. Pa ni košarka, koja je uvek bila “kulturniji sport”, bar kad je navijanje u pitanju. Prosto rečeno, mi hoćemo svoju slobodu i pravo, ali ti nemaš pravo da budeš drugog mišljenja. Da eventualno budeš prevaren, glup, slep, pa ni ucenjen. Pritom, da se razumemo, nije dobro da budeš glup, ali danas ti ni ne smeš da budeš glup. Shvataš koliko je teško raditi bilo šta kada znaš da nemaš pravo na grešku? Tu više nema prostora da se nešto “proba”. A mi bismo nešto novo.
Mi nemamo razumevanja da neko može da podrži ovu ili onu vlast (opozitnu našem političkom stavu), ali opet ćutimo jer je Nele Karajlić još 1995. ispevao stih “danas svako zna da je glava samo jedna”. Samo što mi to mnogo bolje od njega znamo, on je to samo prvi rekao, a mi smo tu tezu doktorirali. Mi kao društvo smo apsolutisti u svojoj političkoj misli, a apsolutisti uglavnom misle da su oni u pravu, te se otuda autokratija na takvom tlu poprilično lako primi i mi dobijemo takvu vlast. Ipak, na kraju je ona “kakav narod, takva vlast” uistinu tačna. Predstojeći izbori su možda idealna prilika da negujete svoje mišljenje, da glasate časno, dostojanstveno, ali da nadasve odbacite mržnju i animozitet. Time sigurno pobeđujete jer – “domovina se brani lepotom”.
192
