Šta se zaista dogodilo na toj čuvenoj Četvrtoj plenarnoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, koju su narodi „jugoslovenskog kolektiviteta“, kao i istoriografija upamtili, kao Brionski plenum. Možda je trenutak da istorijat, uzroke i posledice odluka usvojenih na pomenutom „sastanku“ analiziramo i sa više aspekata.(Kcns/Ognjen Karanović)
Ranković je smenjen u trenutku kada je obavljao dužnost potpredsednika države, te bi mišljenje da je kao Brozov naslednik predstavljao pretnju drugima imalo smisla. Kao organizacioni sekretar Partije i drugi čovek „socijalističke Jugoslavije“, mogao je „stajati na putu“ ili usporavati dalju decentralizaciju, koja je išla u pravcu transformacije federacije u konfederaciju. Ne trebamo da zaboravimo ni podršku Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika koju je Ranković uživao, što je dodatno potkrepljivalo snagu njegove pozicije u slučaju Brozove smrti.
Iz datog razloga, mišljenje da je misao o smeni Rankovića potekla od rukovodstava iz CK SKJ iz Slovenije i Hrvatske ili uz njihovu saglasnost, moramo ozbiljno uzeti u razmatranje, posebno u domenu stavova istih o budućem ustrojstvu SFRJ. Međutim, na koji način i još važnije, iz kojih razloga je „politička smrt“ Rankovića i struktura državne bezbednosti Jugoslavije bila prihvatljiva tzv. „srpskom rukovodstvu“ unutar komunističkih elita Brozove države?
Pomenuto pitanje nije nikada u potpunosti analizirano, niti je o istom pružen određen, konkretan i sveobuhvatan sud. Pokušaćemo da pružimo i odgovore na pitanje: da li je „odlaskom“ Rankovića, stvoren neophodan uslov za početak procesa destrukcije Jugoslavije i kao države i kao socio-istorijskog i političkog pojma; te, da li je obračun sa Rankovićem predstavljao i početak procesa sveobuhvatnog uništavanja Srbije, koji je svoj „krešendo“ doživeo krajem prethodnog stoleća? Jednom rečju, da li je Leka Ranković bio „bedem Jugoslavije“ ili Srbije?
Brionski plenum je naziv za Četvrtu plenarnu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (CK SKJ), održanu 1. jula 1966. godine u hotelu „Istra“ na ostrvu Brionima. Na ovoj sednici sa svih državnih i partijskih funkcija smenjen je Aleksandar Ranković Marko, dotadašnji potpredsednik Socijalističke Federativne Republike i sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije – jedan od trojice najvažnijih ljudi u zemlji.
Povod za održavanje Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića bila je „afera prisluškivanja“ kada je predsednik SFRJ Josip Broz Tito u svojoj rezidenciji u Užičkoj ulici broj 15 u Beogradu, pronašao aparate za prisluškivanje (i to u svom radnom kabinetu i spavaćoj sobi). On je o ovome odmah obavestio politički i vojni vrh zemlje, a za prisluškivanje je optužio Upravu državne bezbednosti (UDBA) i Aleksandra Rankovića. Odmah potom je formirana posebna komisija Izvršnog komiteta CK SKJ koja je imala zadatak da ispita navodne optužbe. Predsednik ove komisije bio je Krste Crvenkovski, a komisija je saopštila da je prisluškivanja bilo.
Na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, održanoj 16. juna 1966. godine, na predlog Josipa Broza Tita, zakazana je za 1. jul Četvrta plenarna sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije sa zadatkom da ispita „slučaj Ranković“ i „aferu prisluškivanja“. Sednica Centralnog komiteta SKJ, bila je održana u hotelu „Istra“ na Brionima, a na njoj je raspravljano o prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama u Upravi državne bezbednosti. Aleksandar Ranković, kao dugogodišnji ministar unutrašnjih poslova i organizator službe bezbednosti, je snosio glavnu krivicu.
Plenum je posle duge rasprave prihvatio ostavku Aleksandra Rankovića na članstvo u CK SKJ i Izvršnom komitetu CK SKJ, kao i ostavku Saveznoj skupštini na mesto potpredsednika SFRJ. Pored Rankovića na sednici je smenjen i isključen iz CK SKJ dotadašnji Savezni sekretar za unutrašnje poslove Svetislav Stefanović Ćeća.
U periodu posle Brionskog plenuma, iz političkog života je uklonjen, smenjivanjem i penzionisanjem, veliki broj pristalica Aleksandra Rankovića – Vojin Lukić, organizacioni sekretar CK SK Srbije; Životije Savić Srba, sekretar Republičkog SUP-a Srbije; general Miloje Milojević i drugi. Godine 1967. usledila je reorganizacija Uprave državne bezbednosti, kada je federalizovana (svaka republika imala je svoju službu) i promenjen joj naziv u Služba državne bezbednosti. Služba je ovime bila oslabljena, što se posebno videlo u godinama raspada SFRJ.
Aleksandar Ranković je posle Brionskog plenuma, penzionisan i isključen iz Saveza komunista Jugoslavije. Sve do svoje smrti 1983. godine živeo je u Beogradu i Dubrovniku, povučenim životom, bez ikakvih javnih i političkih nastupa. Mijalko Todorović izabran za sekretara CK; Milentije Popović za člana Izvršnog komiteta, Dobrivoje Radosavljević kooptiran za člana CK SKJ.
Međutim, kako je izgledao taj 1. jul 1966. godine na Brionima? Posle ispijenih kafa, učesnici su posedali, a tačno u 9 časova ulazi, sa fasciklom ispod miške, on, Tito…Svi ustaju i plješću… Tito je otvorio Četvrtu sednicu CK SKJ, predložio dnevni red i usput priupitao: „da li se usvaja“? Prva tačka je glasila: „Aktuelni problemi u vezi sa štetnim delovanjem nekih organa bezbednosti i posledice tog delovanja na razvoj sistema i delovanja Centralnog komiteta“.
Usledile su uvodne napomene predsedavajućeg u vezi s prvom tačkom: „…Mi smo, drugovi, pogrešili što smo našu državnu bezbednost u toku dvadeset i više godina njenog postojanja prepustili takoreći samoj sebi, i glavni rukovodilac je bio drug Ranković (ne više drug Marko). Vi znate da je u toku rata i prvih godina posle rata naša državna bezbednost odigrala ogromnu ulogu, u čemu, razume se, jedan veliki deo zasluga ima i drug Ranković i ostali drugovi koji su bili pod njegovim rukovodstvom. No, upravo zbog tog ogromnog poverenja koje smo imali i prema drugu Rankoviću i prema službi državne bezbednosti, mi na našim sednicama nijedanput nismo imali pitanje ove službe. A mogu li se bilo koja organizacija ili bilo kakvi organi tako dugo pustiti bez kontrole Partije, bez kontrole rukovodstva naše Partije.
Razume se da je to naša krivica… Na ovom plenumu, drugovi, radi se o jednom krupnom pitanju – o ozdravljenju naše Partije, odvajanju unutrašnje bezbednosti od Partije, a ne kao što je do sada bilo da se to pobrkalo, da je unutrašnja bezbednost prejašila Partiju. O tome je sada reč. To je, drugovi i drugarice, historijski trenutak kada moramo učiniti sve, pogledati činjenicama otvoreno u oči i doneti takve zaključke koji će biti na korist, a ne na štetu daljeg razvitka i našeg prestiža u spoljnom svetu. Mi smo toliko jaki da možemo gledati činjenicama u oči i donositi dalekosežne odluke.“
Izveštaj Komisije (Crvenkovskog) i dokazni materijali bili su podeljeni, drugovi upoznati. Taj materijal nije dobio drug Marko, pa mu je trebalo vremena da shvati šta se to oko njega dešava – dotad najbolji drugovi su okretali glavu, izbegavali ga kao da je kužan. Nervoza i strah su nadolazili. Zato je požurio da skrati muke, prvi se javio za reč, pročitao šta je napisao, gde je podsetio na tridesetogodišnji rad službe i na ulogu koju je u njoj imao, kao i njegov odnos prema drugu Titu, napominjući: „Oprostite, drugovi, ako ovde kažem da neću prihvatiti nikakva podozrenja i sumnjičenja, i baš zato malo je reći da sam bio zaprepašćen i poražen kad sam na sednici Izvršnog komiteta čuo podatke o ozvučenju stanova i radnih prostorija drugova Tita i Kardelja.
Nemam nameru da branim nešto ili nekog. Navešću samo neke primere. Prvo, u vreme kad sam bio na čelu Ministarstva i neposredno njime rukovodio, zabranio sam ozvučenje Starog dvora, gde odsedaju šefovi stranih država, posebno, naglašavao sam, što tamo vodi razgovore drug Tito. Drugo, prihvatio sam predlog za ozvučenje svih radnih prostorija i stanova najvećeg broja inostranih delegacija na prvoj Beogradskoj konferenciji. O tome sam prethodno obavestio. Informacije dobijene tim putem redovno su primali svi zainteresovani. Treće, čak ni u 1948. godini, kao ni u svim sledećim godinama niko od saveznih i republičkih rukovodstava, od članova Centralnog komiteta, Politbiroa nije praćen ili prisluškivan.
Još jedanput, drugovi, želim da naglasim da za ovakav rad i ovakve postupke organa bezbednosti ne snosim nikakvu drugu odgovornost, sem moralne odgovornosti koja proizilazi iz toga što je trebalo da pokažem više budnosti, kao ranije kada sam neposredno rukovodio ovom ustanovom, tako i kroz svoj rad u Centralnom komitetu. S obzirom na to, smatram da sam dužan da ovom forumu, vama drugovi, stavim na raspoloženje sve svoje funkcije…“. Ni tada ni posle toga niko nije bio zadovoljan Rankovićevom besedom. Drugovi, na plenumu, sručili su strele na njega, jer su smatrali da nije rekao ništa, da se pravio nevešt i neupućen, posipao pepelom… Oni koji su bili na njegovoj strani, a nisu imam priliku (a ni smelost?) da javno istupe, razočarali su se što nije istupio oštro, „na prvu loptu“, što nije rekao istinu o smišljenoj zaveri. Plenum je tekao svojim tokom, orkestrirano, a drugačije nije ni mogao.
Prvi se oglasio general Veljko Kovačević. Bila mu je znana, rekao je, praksa NKVD u SSSR-u, i kakvim se sve metodama služila ta služba. Te metode su doprle i u „naše domove“, evo ih, ušle su i u „Titov dom“. Dodao je da mu se čini da je ovaj postupak prevazišao i one NKVD, „…nisam čuo da su Staljina ozvučavali“. Svetislavu Stefanoviću se žurilo da kaže šta je naumio, iako svestan da neće ništa promeniti niti nekog druga pokolebati. Iz odnosa okruženja, drugova koji su se do pre neki dan divili Marku, jasno je bilo da je već „odstreljen“. Ipak, Ćeća je govorio sa više žara od već klonulog Rankovića:„…Ja sam, drugovi, mislio da sam dobro radio… Drugovi, ja samo podsećam da je prilikom petogodišnje, desetogodišnje, petnaestogodišnje, dvadesetogodišnje, pre dve godine, da je službi bezbednosti izrečeno više pohvala.
Ono što je nama naročito ulivalo hrabrost, bile su pohvale, priznanja i odlikovanja druga Tita. A priznanje druga Tita nije samo jednom došlo. Da sada ne citiram šta je sve drug Tito govorio…“ Sa divljenjem i pohvalama govorio je Ćeća i o zaslugama druga Marka (Rankovića). Dok je navodio kako je njega i drugove koji su sa njim radili, najviše „zaprepastilo“ i „frapiralo“ to sa prisluškivanjem druga Tita i Kardelja, glasno mu je iz sale dobacio Tempo (Vukmanović): „I od 1950. godine mene. Ko je izdao direktivu?“
Ćeća: Tempo, što se tiče tebe, ja niti znam da te prisluškuju, niti sam ja dao direktivu. Ja ti dajem časnu ljudsku reč.
Glas iz sale: Priznaju ljudi koji su ispitivani.
Ćeća: Pa, dobro, treba da vidimo te ljude. Nemojmo drugovi prenagljivati… Za Đilasa i Dedijera se zna.
Tempo: Ovo moje je 1950. godine.
Ćeća: – Tempu: Od 1950. nema govora
Tempo: Prvi sam na spisku iz 1950.
Ćeća: Ja sam zato da isteramo stvar na čistinu.
Tempo: I to u situaciji kad mi je CK poverio zadatak da organizujem partizanske odrede po celoj teritoriji Jugoslavije za borbu protiv Staljina ako budemo napadnuti, a vi me prisluškujete. Izvini druže!
Ćeća: Ja ne znam, Tempo, odakle tebi te informacije.
Tempo: Evo piše u dokumentaciji.
Ćeća: Koliko ja znam, ti nisi prisluškivan. Sa mojim znanjem ti prisluškivan nisi. Naša služba nije imala nikakvog interesa da tebe prisluškuje!
Ovo je Tempo doživeo kao uvredu, ali nije imao smelosti da priupita: da li još neka služba, uz Udbu, ozvučava i prisluškuje? To bi već bilo upiranje prsta u KOS (vojnu službu) i kad to nije učinio Broz, ko sme da posumnja.
Ćeća: Ozvučavanje u smislu snimanja razgovora je jedna radnja i tu se državnoj bezbednosti ne može ništa prebaciti. Druga je stvar ozvučavanje u cilju prisluškivanja određenog lica a da ono ne zna. Takvo ozvučavanje, u cilju prisluškivanja, nismo radili, drugovi, kod rukovodećih ljudi. Ja to kategorički tvrdim – da nismo. Prema tome, mikrofoni koji su pronađeni kod druga Tita i ostalih drugova, ako ti mikrofoni nisu instalirani u cilju snimanja razgovora na njihov zahtev, od strane Udbe, nisu instalirani u cilju prisluškivanja. To je tema i ja mislim da nije teško stvar isterati na čistinu…
Glas iz sale: A šta će onaj mikrofon u spavaćoj sobi?
Ćeća: To treba da isteramo.
Ponovo upadica: Ti to moraš da znaš, ali zaobilaziš.
Ćeća: Nemojmo optuživanja. Pre svega, ja ne znam i ne zaobilazim. Što znam ja govorim. To nije delo državne bezbednosti.
Upadica: Kako kad si ti rukovodio, čije delo?
Ćeća: To ili je delo neprijatelja ili posebnih planova… Ja nisam neprijatelj ove zemlje, nisam ovde ničiji špijun i ne dozvoljavam da se meni ovde vrše takve upadice, i da mi se takve stvari imputiraju. Ja sam čestit i pošten građanin.
Upadica: Treba te uhapsiti.
Ćeća: Sramno je da mi se na Plenumu na takav način preti. Ja vam govorim šta znam i šta je istina. Ako je tehnička komisija pronalazila mikrofone, koja je to komisija, gde je baš težište problema, zašto je ta komisija anonimna, koji su članovi te komisije?
Ovo je dodatno podstaklo raspravu.
Tito: Ja sam tu komisiju formirao da ispita kod mene, jer sam par godina bio siguran da me prisluškuju. Ta je tehnička komisija sastavljena od ljudi iz nekoliko republika koje se bave tim poslom, naime za druge, razume se protiv klasnog neprijatelja. Komisija je sastavljena od ljudi u koje ja imam poverenje, jer ja od vas komisiju nisam mogao formirati.
Ćeća: Našao bi se neki čovek bar da prisustvuje.
Tito: Našli su se mikrofoni i telefoni.
Ćeća: Druže Tito, ja vas uveravam da mi vas nismo prisluškivali. Nije zato imala potrebe Udba, niti je bilo ko to želeo. Ako se neprijatelj, pojedinac, uvukao u Udbu, pa je prisluškivao za nečiji račun, ja mogu da dopustim teoretsku mogućnost, ali to možemo lako da isteramo na čistinu. Pre svega, ozvučavanje ne može da radi jedan čovek. Kako može da se uđe u prostoriju koja se ozvučava, a koja je istovremeno dobro obezbeđena.
Upadica: Onaj ko obezbeđuje može da uđe.
Ćeća: Dobro, da vidimo ko je taj, pa da vidimo gde te žice od mikrofona idu.
Tempo: Samo ne mogu da verujem da je neko ozvučavao moju prostoriju bez vašeg znanja.
Ćeća: Na koju prostoriju, Tempo, misliš?
Tempo: Na moju prostoriju, moj telefon je ozvučen 1950. i bez vašeg znanja to sigurno ne može.
Ćeća: Ne znam Tempo, kad kažem da ne znam moraš mi verovati.
Ako se konstatovalo da drugovi Ranković i Stefanović nisu do kraja iskreni, onda to isto je važilo i za Broza. Kad kaže da mu se „vršljalo“ po rezidenciji, da je sva bila „prekopana“, nije govorio istinu. Da Broz, i supruga mu Jovanka nisu bili fizički obezbeđeni, mogli su da zaključe naivni i neupućeni. U njihovu blizinu nije ni ptica mogla da zaluta bez posledica. Varničenje oko i sa Stefanovićem je okončano, da se ne bi i „vuk isterao“.
Od 155 članova CK u raspravi je učestvovalo njih 21. Prijavilo se još, ali je zaključeno da to više nema svrhe, da se usvoje odluke, pa na vikend. Govorili su drugovi iz svih republika, ali ne i najvažniji. Pre okončanja sednice i razlaza, usvojene su odluke plenuma. Poslate su dve preporuke odgovarajućim organima šta im je činiti u demontiranju UDB-e i još uz to: „Da se drug Svetislav – Ćeća Stefanović isključi iz CK SKJ i iz SK, kao i preporuka da se razreši članstva u SIV“, kao i „da se prihvati ostavka druga Aleksandra Rankovića na funkciju u CK SKJ (člana i sekretara) i prihvata se da podnese ostavku na funkciju potpredsednika Republike.
Ostaje među drugovima, u SK“. Znači, ništa od Titove date reči Gošnjaku da će drug Marko ostati član CK SKJ i da će se pridružiti „trustu mozgova“, članovima Saveta federacije. Da nije bilo čvrstog Titovog obećanja ne bi ni došao na sednicu. Mogao se lako opravdati lekarskim nalazom. Slušajući Brozovu završnu reč, erupciju radosti i zadovoljstva, što je posao obavljen tako dobro, u zanosu se čak zahvalio Rankoviću na njegovom „dobrom držanju“, očekujući i njegovu „pomoć“ u budućnosti, drug Marko se našao u čudu. Uz slavodobitnika Broza, mirisom Briona „okadilo“ se i više njegovih vernih drugova i jedna drugarica. Naročito Srba iz Srbije.
Rankovićevim razrešenjem, važnih funkcija domogli su se – Mijalko Todorović, na mestu sekretara Izvršnog komiteta CK SKJ, a vinuo se Koča Popović na mestu potpredsednika Republike. Iznenadno su napredovali i Milentije Popović i Bobi Radosavljević. Slavio je i Jovan Veselinov, pošto je njegova drama skinuta sa repertoara. Padom Rankovića i Gošnjaka, prethodno smrću Kidriča, bila je slomljena dugo podmazivana u-osovina: Beograd – Zagreb – Ljubljana. Pogažena je bila najvrednija ideja koja se začela kod južnoslovenskih naroda.
Kada se danas sagledava Brionski plenum, šta mu je prethodilo i šta je sve proizveo, nameće se pitanje: kako se to moglo sa lakoćom odigrati i sa takvom bezrezervnom podrškom. Titov kult proizveo je i titoizam, poredak na kome je stasala vladajuća klasa. Čuvajući Tita klasa je čuvala sebe. Zvanično, Broz je tada dobio samo jedanaest protestnih pismenih poruka: osam iz Srbije, po jednu iz Slovenije i Hrvatske i jednu iz Pariza.
U sistemu u kome nije bilo slobodnih izbora, slobodnih medija, sa ugrađenim strahom, kakva druga reakcija se i mogla očekivati. „Šta je uopšte važno da li je Broz prisluškivan, Ranković je morao otići zbog svog koncepta razvoja Jugoslavije“, bio je kratak i svakom lako razumljiv odgovor Hrvata Jure Bilića, kada je o tome bio upitan.
(Kcns/Ognjen Karanović)
