Eksplozija je po snazi bila blizu eksplozije atomske bombe u Hirošimi. Plamen se mogao videti 100 kilometara u daljinu, a temperatura je dostigla nekoliko hiljada stepeni celzijusa.
“Drveće je gorelo kao da su divovske sveće, a vagoni usijani, dimili su se duž nasipa. Sve se stopilo u jedan neverojatni krik bola i užasa nekoliko stotina ljudi koji su umirali u opekotinama i plamenu. Buktila je šuma, buktili su železnički pragovi, buktili su ljudi.
Pojurili smo hvatati ‘žive baklje’, suzbijati plamen na njima i odnositi ih bliže putu, što dalje od vatre. Apokalipsa” – tako je urednik lista “Staljnaja iskra” Valerij Mihejev opisao posledice jezive železničke katastrofe koja se dogodila 4. juna 1989. godine na deonici Transsibirske magistrale u Baškirskoj ASSR (1500 kilometara istočno od Moskve).
Uzrok tragedije bilo je oštećenje gasovoda koji je prolazio blizu pruge tako da se u nenaseljenoj dolini brzo nagomilao gas. Nešto posle jedan sat iza ponoći u to gasno “jezero” ušla su dva putnička voza koja su se kretala u suprotnim smerovima. Bila je dovoljna jedna iskra ili bačeni opušak da se čitava dolina pretvori u pakao.
Došlo je do eksplozije gasa koja se po snazi (12 kilotona TNT-a) može usporediti s nuklearnom eksplozijom u Hirošimi (16 kilotona TNT-a). Plamen se video u radijusu od preko 100 km. Udarni talas izbio je stakla na zgradama u gradu Aši udaljenom 11 kilometara. U samoj dolini temperatura je nakratko dostigla nekoliko hiljada stepeni. Požar je zahvatio 150 hektara šume, uništeno je 350 metara pruge, eksplozija je razbacala po nasipu jedan broj vagona u kojima su ljudi u tom trenutku spavali, a drugi vagoni, koji su ostali na pruzi, u potpunosti su izgoreli.
“Probudila sam se kad sam pala s gornje police na pod, a sve unaokolo već je bilo u plamenu”, pričala je kasnije Natalija K. iz Adlera. “Činilo mi se da sanjam nekakav košmar jer sam videla kako mi gori koža na ruci i ljušti se, kako dete zahvaćeno plamenom puzi ispod mojih nogu, kako mi se približava vojnik ispruženih ruku s rupama umesto očiju, ja puzim pored žene koja ne može ugasiti plamen u vlastitoj kosi, a u kupeu više nema ni polica, ni vrata, ni prozora.”
Petogodišnja Tanja Sopiljnjak s braćom i roditeljima putovala je iz Sibira na letovanje na Crno more: “Vagon je izgoreo za tri minute. Brave na vratima usijale su se i zaglavile. Mama je dobila opekotine jer se uhvatila za bravu. Sekunde su bile u pitanju. Najpre nismo mogli izbiti staklo, ali je onda ono samo puklo od visoke temperature pa smo se nagnuli kroz prozor da udahnemo vazduha. Čuli smo kako ljudi viču i vrište, a zatim se ušute. To znači da su umrli. Čim smo se izvukli, odjeknula je druga detonacija i naš je vagon eksplodirao.”
Kada je vlast saznala kakve su razmere katastrofe, na ovo su područje hitno upućeni svi vatrogasci, lečnici i pripadnici oružanih snaga u ovoj regiji. “Prizor koji smo tamo vidjeli podsećao je na posedice nuklearne eksplozije. Dodirneš list na drvetu, a on se pretvori u prah u tvojim rukama. Tamo sam prvi put video kako gori gvožđe i kaplje aluminijum”, ispričao je kasnije lečnik ufimske bolnice Radik Zinatulin. U bolnice su autobusima, avionima i helikopterima evakuirani kontuzirani ljudi sa strašnim opekotinama dišnih organa, nogu, lica i tela. Mnogi su bili još živi kada su doneseni na operacioni stol, ali su ubrzo zatim umrli.
Vojnici koji su radili na raščišćavanju dobivali su za piti alkohol, jer su doslovno drhtali i povraćali dok su uklanjali gomile pougljenjenih tela i gvožđa. Ubrzo zatim su na mesto tragedije stigli užasnuti članovi obitelji poginulih i očajno pokušavali u ruševinama pronaći svoje najmilije. To često nije bilo moguće, jer su pojedina tela bila bez glave.
Lečnik Viktor Smoljnikov sećao se srceparajuće scene u bolnici grada Ufe čiji je on bio svedok: “Useklo mi se u sećanje, leži dečačić od glave do pete u zavojima. U bolničku sobu ulaze dve žene i svaka počne tvrditi da je to njezin sin. Dijete otvori oči, pogleda jednu od njih i kaže: ’Mama, mama’. Druga brizne u plač. Njezino je dijete izgorelo.”
Strašnu tragediju izazvao je spoj ljudskog nemara i kobne slučajnosti. Cev je oštetio bager još za vrijeme izgradnje plinovoda 1985. godine. Četiri godine kasnije rupa je već bila široka 1,7 metara. Uoči eksplozije radnici gasovoda zabeležili su pad pritiska u cevima, ali umesto da potraže izvor problema, samo su povećali pritisak, što je dodatno pogoršalo situaciju. Nije obraćena pažnja ni na saopštenja mašinovođe u kompozicijama koje su tuda prolazile da u dolini osećaju jak miris gasa. I na kraju, nijedan od ta dva voza nije se trebao nalaziti na toj eonici pruge u isto vreme. Jedan je od njih jako kasnio zbog toga što je s njega morala sići trudnica kojoj je bila neophodna hitna hospitalizacija.
Sudski postupci trajali su do 1995. godine. Odlukom Vrhovnog suda Ruske Federacije osuđeno je sedam ljudi koji su neposredno bili odgovorni za postavljanje cevi i ignorisali oštećenje. Od njih je četvero odmah oslobođeno u amnestiji povodom 50-godišnjice Pobjede u Velikom domovinskom ratu, jedan je uskoro opravdan i samo su dve osobe dobile dve godine zatvora za krivično delo učinjeno usled nepažnje.
Prema službenim podacima, u železničkoj katastrofi kod Ufe od 1284 putnika u dva voza poginulo je 575 ljudi, od toga 181 dete. Izginuo je gotovo čitav omladinski hokejaški tim “Traktor-73”, koji je dva puta bio prvak Sovjetskog Saveza. Stotine ljudi doživotno su ostali invalidi. “Još mi uvijek sunčeve zrake ne smeju pasti na ruke”, kaže kondukterka jednog vagona Valentina Džondžua: “Ako padnu, ruke mi pocrne. Ne pocrvene, nego baš pocrne. Ali ostala sam živa.”
(Russia beyond)
