Mihail Devjatajev, sovjetski pilot-lovac, čuven po bekstvu iz nacističkog koncentracionog logora, kojom prilikom je doneo značajne obaveštajne podatke o nemačkom raketnom programu.
Devjatajev je rođen 8. jula 1917. u Torbejevu, kao trinaesto dete u porodici zemljoradnika. Srednju brodarsku školu je završio 1938, nakon čega radi kao pomoćnik kapetana barkase na Volgi. Iste godine stupa u redove Crvene armije, kada započinje i školovanje u Letačkoj školi, koju završava 1940.
Učesnik je Drugog svetskog rata od prvih dana, oborivši Ju-87 24. juna 1941, svega dva dana nakon početka operacije Barbarosa. Uskoro biva odlikovan Ordenom crvene zastave. Krajem septembra iste godine je ozbiljno ranjen u nogu, što će ga na duže vreme odvojiti od letenja. Nakon oporavka, biva prebačen u jedinicu noćnih bombardera, naoružanih avionima Po-2, a potom i u sanitetsku avijaciju. Lovačkim avionima uspeva da se vrati tek nakon susreta sa čuvenim sovjetskim vazdušnim asem Pokriškinom, maja 1944. godine.
Nemci 13. jula 1944. obaraju Devjatajeva iznad Lavova, teritorije pod nemačkom kontrolom, tako da biva zarobljen i odveden u logor u Lođu. Mesec dana kasnije, 13. avgusta, pokušava beg, nakon čega biva prebačen u koncentracioni logor Zaksenhauzen (nem. Sachsenhausen). Pošto je na vreme shvatio da će Nemci biti brutalni prema njemu kao sovjetskom pilotu, Devjatajev uspeva da zameni identitet sa mrtvim sovjetskim vojnikom. Sada kao Stepana Nikitenka, Nemci ga prebacuju na ostrvo Uzedom, na prinudni rad. Na rad je raspoređen u Pineminde – centar nemačkog raketnog programa.
Zarobljenici su imali zadatak da popravljaju pistu i rukama uklanjaju neeksplodirane bombe i ubojna sredstva. Obezbeđenje je bilo jako, tako da je verovatnoća za uspešan beg bila mala. Ipak, Devjatajev februara 1945. zaključuje da je bolje da pokuša beg nego da čeka sigurnu smrt. Za pokušaj bega je pridobio još tri zarobljenika (Sokolov, Krivonogov i Nemčenko), ubedivši ih da bi mogao da odleti avionom na slobodnu teritoriju. Grupa je odlučila da pobegne u vreme obedovanja, kada se većina stražara nalazila u trpezariji. Sokolov i Nemčenko su sastavili radnu ekipu od sovjetskih građana.
Oko podneva, 8. februara 1945. godine, deset sovjetskih zarobljenika, među njima i Devjatajev, su radili na popravci piste. Krivonogov je metalnom šipkom ubio stražara i obukao njegovu uniformu. Sada je grupa zarobljenika sa „čuvarom“ mogla da se kreće slobodnije po pisti. Tako su došli do aviona komandanta logora, bombardera He 111 H22 i njime odleteli u slobodu.
Problemi su nastali po sletanju. Dejvatajev i ostali zarobljenici su dali važne podatke o nemačkom raketnom programu, posebno o raketama Fau 1 i Fau 2 kojim je Hitler planirao uništiti Njujork i London, a potom zbrisati i Moskvu, ali im NKVD nije poverovala. Smatrali su da je nemoguće da zarobljenici dođu do aviona bez saradnje sa Nemcima. Stoga su Devjatajev i ostali proglašeni špijunima i poslati u kažnjeničke jedinice, gde će polovina njih poginuti u narednih nekoliko meseci. Sam Devjatajev će kraj rata dočekati u zatvoru.
Iz Crvene armije je otpušten novembra 1945, sa etiketom kriminalca. Kao takav, dugo vremena nije mogao da nađe posao. Na kraju se zaposlio kao fizički radnik u Kazanju. Nakon što je šef sovjetskog svemirskog programa Sergej Koroljov 1957. izneo u javnost slučaj Devjatajeva tvrdeći da bi sovjetski svemirski program propao da Devjatajev i ostali nisu pobegli iz logora, za Devjatajeva stižu davno zaslužena priznanja. Heroj Sovjetskog Saveza postaje 15. avgusta 1957. Nastavio je da živi u Kazanju, ali sada kao kapetan prvog putničkog hidroglisera na Volgi.
Devjatajev, nosilac Ordena Lenjina, dva Ordena crvene zastave, Ordena Otadžbinskog rata (prvog i drugog reda) i mnogih drugih odlikovanja, preminuo je 2002. godine u Kazanju, gde je i sahranjen. U rodnom Torbajevu je 8. maja 1975. otvoren muzej Devajatajeva.
Ishod Drugog svetskog rata bi sigurno bio drugačiji da nije bilo herojskog podviga Mihaila Devjatajeva.
