Lider socijalističke Jugoslavije, Josip Broz Tito umro pre 44 godine

Prošle su 44 godine, od smrti Josipa Broza Tita, koji se na čelu Jugoslavije nalazio punih 35 godina. Umro je 4. maja 1980. godine, u Ljubljani, nekoliko dana pre nego što bi napunio 88 godina. Neprikosnovenog lidera socijalističke Jugoslavije danas se uglavnom sećaju po vremenu višedecenijskog mira, relativne stabilnosti i kontinuiranog postepenog uspona.

Upamćen je takođe kao lider pokreta otpora u okupiranoj Jugoslaviji tokom Drugog svetskoga rata. Bio je to, po gotovo nepodeljenoj oceni u istoriografiji, najjači i najuspešniji pokret otpora u okupiranoj Evropi. Josip Broz Tito rođen je u Kumrovcu, u Zagorju, na samoj granici Hrvatske sa Štajerskom, maja 1892. Otac Franja je bio Hrvat, majka Marija Slovenka.

U vreme dok je bio šef jugoslovenske države, kao njegov rođendan obeležavan je 25. maj, kao svojevrsni državni praznik, u skladu sa sveprisutnim kultom ličnosti. Dan mladosti, kako je nazivan 25. maj, proslavljan je nizom manifestacija, čiji je vrhunac bio veliki slet održavan u večernjim časovima, tog dana na stadionu JNA, kada mu je dodeljivana štafeta mladosti.

Ovome je prethodilo višemesečno kruženje štafete, ili prethodno štafeta, kroz sve krajeve tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije, odnosno od 1963, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Josip Broz Tito rođen je zapravo 7. maja 1892, kao sedmo od petnaestero dece u porodici. Bravarski zanat učio je u Sisku. Za poslom se potom kretao od Zagreba, preko Trsta, Kamnika, Čenkova u Češkoj, do Beča i Bečkog novog mesta. Sve u okviru ondašnje Austrougarske.

Takođe je izvesno vreme radio u Minhenu kao i u Manhajmu u Nemačkoj. Godine 1913. odlazi na obavezno odsluženje vojnog roka. U tom periodu, uspelo mu je da osvoji drugo mesto na takmičenju u mačevanju u Austrougarskoj vojsci. Prvoplasirani je bio izvesni nadvojvoda, pripadnik vladarske kuće Habzburg. Stekao je takođe podoficirski čin. Pošto je sredinom 1914. Izbio Prvi svetski rat ubrzo se našao na frontu. U vreme dok je bio šef jugoslovenske države nije pominjano da je ratovao na srpskom frontu, što je izgleda istina.

Posle boravka u Petrovaradinskoj tvrđavi, gde se, kako je tvrdio, našao zbog neslaganja sa ratnim ciljevima Beča, upućen je u Galiciju, na ruski front. Maja 1915. je zarobljen, posle teškog ranjavanja. Revolucije februara i novembra 1917, dočekao je Rusiji. Navodno je, pošto su boljševici preuzeIi vlast, pokušao da im se pridruži. U njegovim zvaničnim biografijama, posle Drugog svetskog rata, navođeno je da je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji. U novoobrazovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca dolazi krajem oktobra 1920. Radio je potom kod Bjelovara u Velikom Trojstvu, pa u Zagrebu, Kraljevici, Beogradu, Smederevskoj Palanci. Sve vreme je pritom sindikalno i politički aktivan. Priključuje se Komunističkoj partiji.

Prema pojedinim navodima sa partijskim strukturama je bio povezan i u Rusiji. Sindikalnim radom bavio se, navodno još pre Prvog svetskog rata. Uhapšen je avgusta 1928. U to vreme on je sekretar mesne partijske organizacije u Zagrebu. Osuđen je na pet godina. Kaznu služi u Lepoglavi, zatim od početka 1931. u Mariboru. Godine 1937. izbija na čelnu poziciju unutar KPJ, posle smenjivanja i streljanja Milana Gorkića (Josip Čižinski), prethodnog lidera te partije. Bio je zagovornik povratka rukovodstva KPJ u zemlju iz Beča, u čemu se nije slagao sa dotadašnnim vođstvom. Prema drugim navodima, Moskva ga je za prvu ličnost KPJ prihvatila tek 1940, ili možda 1939.

Radio je i školovao se, 1936. i 1937. u Kominterni u Moskvi. Obavljajući pritom dužnost i u Parizu, tokom rata u Španiji. Bilo je to vreme najoštrijih čistki unutar sovjetske nomenklature, i komunističke internacionale, kada je likvidiran znatan broj i jugoslovenskih komunističkih prvaka. Kao vođa KPJ predvodio je u Drugom svetskom ratu partizanski pokret, zvanično Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije. Ustanak podiže leta 1941. posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, u skladu sa nalozima iz Moskve. Bio je to ako ne najjači, onda sigurno jedan od ključnih pokreta otpora u Evropi. Iz rata je izašao kao legendarni vođa.

Od Drugog zasedanja AVNOJ-a, novembra 1943, nosio je zvanje – maršala. Osim borbe protiv okupatora, jedinice pod njegovom komandom sprovele su i komunističku revoluciju, tokom i nakon rata, tokom koje su, između ostalog, u sprovođenju revolucionarne „pravde” nestale i desetine hiljada nekomunista, pod vidom „borbe protiv saradnika okupatora”. Oštrica je najviše bila uperena protiv aparata međuratne Kraljevine Jugoslavije. Godine 1948. odbacio je Rezoluciju Informbiroa komunističkih partija, kojom je osuđen on i KPJ. Odnosno, odbio je da se povinuje nalozima iz Moskve. U teškim okolnostima, u zemlji koja je bila takoreći gladna, odlučuje se na otpor Staljinu. Tokom pedesetih godina, Jugoslavija je zbog toga dobijala značajnu finansijsku i vojnu pomoć od SAD.

Visoke stope rasta koje je zemlja imala pedesetih vezane su za preorentaciju spoljne politike zemlje. Jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima, tokom procesa dekolonizacije, imalo veliki značaj. Njegova uloga u tom Pokretu, u poznijoj fazi, upamćena je i po doslednom nastojanju da se nesvrstani zadrže po strani od uticaja pojedinih problokovski opredeljnih članica. U unutrašnjoj politici, sticajem okolnosti, ostavio je ustrojstvo koje se na kraju pokazalo kao neodrživo za funkcionisanje SFRJ – Ustav iz 1974. godine.

Prenošenje funkcija savezne države na nivo republika trajalo je zapravo od 1963. Centralna država vodila je nadalje samo odbranu, ali ne u potpunosti, spoljnu i monetarnu politiku. Pri čemu je takozvani ključ, ravnopravna zastupljenost svih republika i pokrajina, zahtevan i u spoljnoj politici, pa čak i u vojsci. To je značilo da je od stručnosti i kvaliteta važniji bio nacionalni, odnosno republičko pokrajinski ključ. Paralelno sa totalnom decentralizacijom, započinje period ekonomske stagnacije.

U to vreme privremeno rešenje je pronađeno u otvaranju granica, čime je omogućen odlazak stotina hiljada nezaposlenih. Specifičan sistem konsenzusa predstavnika republika i pokrajina u Predsedništvu države pokazao se kao nerešiv problem kada se SKJ raspao januara 1990. Sahrani Josipa Broza Tita, u Beogradu, prisustvovalo je više od 200 visokih ličnosti iz celog sveta, što je nesumnjivo pokazatelj njegove istorijske uloge, odnosno međunarodnog ugleda koji je uživao.

Zemlja koju je vodio, kao neprikosnoveni autoritet, Jugoslavija, raspala se desetak godina posle njegove smrti, čemu je nesumnjivo doprineo i ishod takozvanog hladnog rata, a ne samo unutrašnji problemi, prenosi Tanjug.

(Politika)