Piše: Kalaz
Tog martovskog podneva ubijen je čovek koji je za jedne predstavljao otelotvorenje nade i simbol slobode, a za druge ništa više do kriminalca i izdajnika.
Prvi će i danas reći da je tog dana ubijena budućnost Srbije, odmahnuće rukom i tiho izustiti „Mi smo našu priliku propustili, biće samo gore“. Mnogi će tugovati uz ponovno gledanje dokumentarnih filmova, arhivskih snimaka i govora svog Premijera sa velikim slovom p.
Izdvajaće citate, objavljivati ih na društvene mreže, stavljati tužne emoudžije u komentare i pričati drugima kakav je to čovek bio: „Ej, profesor, intelektualac, valjao je zapadu, a nama nije bio dobar. Vratio se u Srbiju, da menja sistem. Nije morao. Bio je cenjen u Nemačkoj, mogao je da predaje gde je hteo. Ma jesi video onaj interviju kako govori nemački, svetski čovek? Znaš ti šta je njega ubilo? I njih je prevario da nije patriota, da će prodati Kosovo, onda je okrenuo ćurak, pa platio glavom.
Sve je hteo da ih pohapsi, sve, sablja je bila već spremna“. Nakon nekoliko čaša piva, samo će uzdahnuti i odmahnuti rukom. Mladi koji ga se ne sećaju, a u sebi nose slobodarski duh i načela građanske politike, žaliće što nisu bili živi ili pak dovoljno odrasli da budu deo tog pokreta otpora, a svoj bunt će graditi na njegovim načelima.
Ovi drugi, ili prvi, zavisi da li ih posmatramo hronološki u tekstu ili polazimo od podele na prvo i drugosrbijance, samouvereno će reći: „Ko se mača lati od mača i strada. Mafijaški šef. Ej bre šta je sve ostavio Ružici. Strani plaćnik, isporučio je predsednika živog stranim silama, a to se brale moj ne radi“. Onda će u priču ubaciti Slobu i uz hvalospev kakav je to državnik bio, a Đinđić… nastaviće tamo gde su stali. Ima i onih koji će sa ponosom reći da su tog dana slavili, čak i nazdravili za smrt izroda.
Neki od njih će vremenom promeniti ploču, pa početi da se kunu u njega, ali to je već neka druga tema
Bilo kako bilo, ovo je još jedna od podela našeg naroda, koja se kao i svaka druga svodi na to ko je izdajnik, a ko patriota, odnosno ko je primitivac, a ko kosmopolita. Još jedna rana podele koja truli i nagriza naš organizam, još jedna pipava tema, još jedna teorija zavere i mrtva ideja.
Ideje umiru kao cvet koji se iz zemlje iščupa, ne zasadi u novu zemlju i ne zalije. Najlepše cveće najčešće vene u nekakvim uskim, nedostojnim vazama, nakon što dovoljno zamiriši da kupi naklonost onoga kome je namenjeno. Kao što cveću treba sunce, tako i ljudima treba čovek koji nosi ideju, svoju energiju rasprašuje na svakom koraku, onaj koji od tmine pravi dan i pokreće sve što sedi. Da li smo mi takvog čoveka ubili?
Večna slava i hvala!
