Ukoliko biste danas zakazali operaciju ugradnje endoproteze kolena u pojedinim bolnicama u Srbiji, živeli biste u bolovima do 2028. godine kada biste konačno došli na red. Duge liste čekanja su problem koji mori Srbiju već duže vreme.
Međutim, to nije problem koji pogađa samo nevitalne operacije, poput kuka i kolena, što se kako-tako može razumeti. Jer na ugradnju kardioverter defibrilatora na srcu u pojedinim bolnicama se čeka i po tri godine, a na ugradnju pejsmejkera i po godinu dana. Na operaciju katarakte u proseku se čeka po godinu dana. Postoje i ekstremniji primeri, poput pacijenta koji će na ugradnju veštačkog kolena čekati punih 14 godina. Ima li rešenja za predugačke liste čekanja?
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je najavio da će sa rešenjem za ovaj problem izaći do kraja septembra, kao i da će sve liste čekanja u potpunosti biti ukinute do juna ili krajem 2025. godine. Vučić je u svom ranijem obraćanju već nagovestio kako će to rešenje izgledati. On je u, jednom od svojih izlaganja, naveo da u ovom trenutku u Srbiji 7.200 ljudi čeka na operaciju katarakte, a da je to moguće izvesti u „30-40 ustanova koje mogu da obavljaju takve operacije, a ako ima 365 dana u godini, to znači da se može izvesti 12.000 takvih zahvata godišnje ako se uradi jedan dnevno“. Vučić je takođe naveo i da to nije urađeno jer je posao predat privatnicima.
S druge strane, Nevladina organizacija „Doktori protiv korupcije“ u svom javnom apelu Vučiću kaže da je ovaj problem sistemskog karaktera, te da jednostavna matematika u ovom slučaju neće pomoći. Iz ove NVO kažu da je ceo zdravstveni sistem pogrešno postavljen, da ima dosta rasipanja, ali i da je korupcija u ovoj oblasti vrlo visoka. Dodaju da svi ovi faktori zajedno rezultiraju negativnim zdravstvenim ishodima uprkos visokoj potrošnji. Ovakvu tvrdnju podržava i statistika.
Naime, prema informacijama Svetske zdravstvene organizacije (SZO), oko 11 odsto BDP-a Srbije odlazi na zdravstvo. To je mnogo veći procenat ulaganja nego u nekim zemljama regiona, poput Mađarske, Hrvatske, ali i proseka EU, recimo, koji je 10,5 odsto. Sistemski nedostaci se najbolje vide kroz primere. Naime, ako biste danas zakazali ugradnju endoproteze kuka u Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica čekaćete do 2027. godine, a postoje pacijenti koji će na red doći tek 2028. Sa druge strane, prema informacijama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, u Mađarskoj biste na red došli za manje od 50 dana. Mađarska, radi poređenja, izdvaja oko osam odsto BDP-a za potrebe zdravstva.
Koliko je ovaj problem pitanje sistema, a koliko pitanje lenjosti, odlično se vidi i kroz ovaj primer. Prema prošlogodišnjoj analizi Ministarstva zdravlja, ispostavilo se da neki hirurzi rade i po 300 operacija godišnje, dok drugi rade po 30! Srbija, na svojih 6,7 miliona ljudi, prema apelu „Doktora protiv korupcije“, ima više od 34.000 lekara i 9.000 stomatologa, što je znatno više po glavi stanovnika nego zemlje Evropske unije. Međutim, bez obzira na ovakve zdravstvene kapacitete, Srbija je po stopi obolevanja od onkoloških bolesti u sredini evropskog proseka, ali je po stopi smrtnosti od ovih bolesti pri samom vrhu.
Sistemsko rešenje
Bez obzira na visoku potrošnju na zdravstvo (oko sedam milijardi evra godišnje), rezultati su poražavajući. Na listama čekanja za različite dijagnostičke i terapeutske procedure koje vodi RFZO čeka blizu 70.000 građana. Slična je situacija i na stomatološkom polju, gde oko 700.000 građana i dalje čeka svoje zubne proteze na koje imaju pravo. Ovakva situacija u zdravstvu se odrazila i na zadovoljstvo građana, koje se najbolje vidi kroz istraživanje „Demostata“, gde je svaki peti ispitanik kao najveći problem u društvu naveo upravo zdravstveni sistem. Takođe, ne ide u prilog ni činjenica da je zdravstvo, prema relevantnim istraživanjima Cesida i USAID, „uporno na prvom mestu po korupciji“, kako za NIN objašnjava Draško Karađinović, lekar iz NVO „Doktori protiv korupcije“ i autor apela predsedniku Vučiću.
„Jasno je da su nezadovoljstvo građana i korumpiranost u uzročno-posledičnoj sprezi, a ova maligna sprega je generisana anahronim monopolskim i koruptivnim rešenjima u sistemskim zakonima, pre svega u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Pomenuti zakoni su usvojeni još 2005. i brzo su pokazali štetne posledice. Nažalost, pošto se uporno izbegava izmena pogubnih zakonskih rešenja, svedoci smo svakodnevnih muka i patnji velikog broja sugrađana kada im zatreba zdravstvena usluga“, objašnjava Karađinović.
Promena pomenutih zakona je i deo njihovog otvorenog pisma. Naime, NVO „Doktori protiv korupcije“ uputila je apel Vučiću da podrži izmenu sistemskih zakona u zdravstvu. Njihov predlog je da se izmeni Zakon o zdravstvenoj zaštiti, odnosno da se ukine mogućnost da lekar koji radi u državnoj ustanovi istovremeno radi i u privatnoj praksi. Prema njima, ovaj konflikt interesa, na koji ide oko sedam milijardi evra, smanjuje produktivnost u državnim ustanovama, pa proporcionalno tome stvara i duže liste čekanja, kako za hirurške zahvate, tako i za preglede, snimke, dijagnostike, analize i slično. Samim tim što su liste čekanja duže, primamljivija postaje privatna praksa. Problem je u tome što građanin, koji je već platio 10,3 odsto obaveznog doprinosa na bruto platu, sada mora i iz svog ličnog džepa da dodatno plaća i privatnu praksu, jer su liste čekanja predugačke.
„Primera radi, građanin vrlo često ne može u državnom domu zdravlja da obavi rutinsku biohemijsku analizu jer često nešto nije u redu: nema reagensa, aparat je u kvaru, laborant odsutan… Slično je i sa PH (patohistološkim) nalazom. Međutim, preko ulice u privatnoj laboratoriji svega ima i sve radi i pacijent je prinuđen da tu potraži uslugu i, naravno, da je dodatno plati iz džepa iako finansira RFZO svojim doprinosom. Uostalom, veliki broj privatnih ordinacija i laboratorija grupisanih baš oko državnih zdravstvenih ustanova je ubedljiv dokaz neefikasnosti ovakvog modela državnog zdravstva i neophodnosti sistemske a ne retoričke reforme“, objašnjava Karađinović.
Međutim, kako Savo Pilipović iz Udruženja pacijenata objašnjava za NIN, ovo rešenje nije preterano efikasno. Prema njemu, nažalost, sistem je takav da lekari ne mogu da „hrane decu od svoje plate“. On objašnjava da bi ovakva mera odvela ceo sistem u još veću korupciju nego gde je trenutno. Kako Pilipović to slikovito kaže, lekari bi u toj situaciji radili i „pre podne privatno“ umesto samo po podne.
„Primera radi, vi kad dođete kod lekara, koji je kardiohirurg, on otvori knjigu i kaže vam, vidite ovako, vi ćete doći na red za godinu i po dana, ali pošto ste poznanik, možemo da se dogovorimo da to odradimo i brže. Vi nemate godinu i po dana, za godinu i po dana vam neće trebati ta operacija, to znate i vi i on. U toj situaciji, mnogo je bolje da radite privatno po podne, nego da on radi ‘privatno’ u državnoj ustanovi. Za ceo sistem je bolje“, objašnjava Pilipović.
Međutim, na drugom predlogu se donekle slažu Pilipović i NVO „Doktori protiv korupcije“. Naime, oni traže izmenu Zakona o zdravstvenom osiguranju koja bi podrazumevala integraciju privatnog zdravstvenog sektora u Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) kroz finansiranje osnovnog paketa usluga. Srbija je ostala poslednja država u Evropi gde građanin ne može da kroz svoje zdravstveno osiguranje slobodno bira kod kog lekara i gde će otići. U trenutku pisanja ovog teksta, Ministarstvo zdravlja nije odgovorilo na pitanje NIN-a za komentar povodom ovog apela.
Pilipović pak kaže da su neke stvari već urađene, koje je ocenio kao dobre. Već su u jednom navratu odradili premeštaj pacijenata iz „najzatrpanijeg“ instituta Banjica u druge ustanove, pa su tako delimično rešili problem. Međutim, Pilipović kaže da je neophodno da se „sedne“ i da se vidi sa kojim brojevima „imamo problem“, a potom i da se predloži neko dugotrajnije rešenje.
„Hajde da platimo privatnom sektoru jedan iznos po operaciji i da nam privatni sektor pomogne dok ne stanemo na noge i na taj način smanjimo broj ljudi koji godinama čekaju na operaciju katarakte, kuka i kolena. Verujem da je to jedan racionalan predlog, pogotovo sada kada novca u zdravstvu ima. Privatni sektor bi to prihvatio, a mi smo spremni da ih poguramo ako to ne prihvate, ali da daju neke kompromisne cene, da ne traže neke tržišne cene po kojima rade te operacije, već da to bude stvar nekog dogovora. I da svima na kraju bude dobro, i pacijentima, i privatnom zdravstvu, ali i državi“, objašnjava Pilipović.
Gore nego što brojke kažu
Disfunkcionalnost trenutnog stanja zdravstvenog sistema je, prema Karađinoviću, još veća nego što brojke ukazuju. Iako RFZO navodi da oko 70.000 građana čeka neku dijagnostičku i terapeutsku proceduru, on kaže da je taj broj mnogo veći. Navodi da postoje brojne dijagnostičke ili terapeutske procedure koje RFZO ne navodi, a najčešće su iz oblasti primarne zdravstvene zaštite.
„Primer iz stomatološke zaštite vrlo je jednostavan i poučan. U Srbiji je oko 12% stanovništva, odnosno 700.000 građana bezubo i imaju pravo na zubne proteze na račun RFZO u državnoj stomatološkoj službi u domu zdravlja. Međutim, produktivnost državnog stomatologa je oko 20 proteza godišnje pa je jasno da velika većina naših sugrađana nikada neće rešiti svoj problem, a RFZO te građane ne vodi u svojoj evidenciji na listama čekanja. Zato treba prihvatiti podatak da se više stotina hiljada građana nalazi na čekanju za zdravstvenu uslugu u državnoj ustanovi. Možda je taj podatak nezvaničan, a time i neevidentiran u RFZO, ali je ipak vrlo realan“, objašnjava sagovornik NIN-a.
Karađinović kaže da svi principi na kojima počiva javno zdravstvo, poput jednakosti, pravednosti i dostupnosti, u ovom slučaju nisu ostvarivi za mnoge sa ograničenim džepom. Problem je u tome što nemaju svi novca da izdvoje za skupe privatne prakse, pored toga što su već sopstvenim finansijskim doprinosom platili u proseku oko 1.000 evra godišnje, lečili se oni ili ne. Ti građani su prve žrtve dugačkih lista čekanja. Međutim, pored problema po zdravlje pojedinaca, koji su očigledni, ovakav sistem pravi i različite ekonomske probleme, poput neravnopravnog tržišta, ali se i sprečava razvoj „zdravog i konkurentnog privatnog sektora“.
„Javlja se distorzija tržišta rada, jer isti ljudi rade na više mesta, što nezaposlenim mladim lekarima sužava mogućnost izbora i usavršavanja na radnom mestu. Istovremeno, inhibira se razvoj zdravog, konkurentnog privatnog sektora, pošto znatan broj privatnih ustanova parazitira na neproduktivnom državnom sektoru preuzimanjem pacijenata preko lekara konsultanata. Važno je naglasiti da dvojni rad državnih lekara sprečava reformu RFZO kroz uvođenje principa refundacije, bar usluga iz osnovnog paketa usluga, brojnih osiguranika-pacijenata koji se leče u privatnom zdravstvu. To je logično iz ugla osiguranja, jer zašto bi osiguranje dva puta plaćalo istog lekara, i to jednom kroz platu u državnoj ustanovi, a drugi put u privatnoj praksi, za uslugu koju je već bio dužan da pruži osiguraniku? Znači, ovakva i druga, nepomenuta koruptivna rešenja u sistemskim zakonima iz zdravstva direktno blokiraju reformu“, zaključuje Karađinović.
NIN
