Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško – čuvene su reči majora Milana Tepića za koje svi znamo.
Međutim, hajde da ukratko sagledamo sve događaje koji su se dešavali ranije tih dana, zbog kojih je i došlo ovih reči i samog herojskog čina majora Milana Tepića.
U Bjelovaru u kasarani „Božidar Adžija“ bila je smeštena 265. mehanizovana brigada JNA. Komanda kasarne „Božidar Adžija“ je poslala hitan dopis u komandu 5. vojne oblasti, tražeći pomoć, jer su videli da ih ustaše opkoljavaju.
Tih dana su garnizoni i kasarne bili česta meta ustašama. Na kraju ih ostavljaju i bez hrane, vode, struje. Kasarnu u Bjelovaru i vojne objekte u blizini u tom trenutku okruživalo je 7000 ustaša. Za napad i zauzimanje kasarni u Bjelovaru i neposrednoj okolini, ustaše su razvile plan „Bilogora“.
Plan je bio da zaposednu kasarnu i sve druge okolne vojne objekte, takođe i veliko skladište naoružanja i municije „Barutana“, koje se nalazilo nedaleko od kasarne u šumi sela Bedenik. U tom momentu se u kasarni „Božidar Adžija“ nalazilo oko 150 vojnika i 7 oficira.
Hrvatska strana je izjavila da je više puta pokušala da pregovara sa komandantom kasarne pukovnikom Rajkom Kovačevićem o predaju kasarne, ali bezuspešno:
– Pregovorali smo sa komandantom 265. brigade pukovnikom Rajkom Kovačevićem. Pregovori su bili teški, jer je uz nepokolebljivog Kovačevića, pregovarački tim činio i kapetan prve klase, agent KOS-a, Dragiša Jovanović.
29. septembra u 7h ujutro ustaše pod komandom Jure Šimića su napale sve vojne objekte u Bjelovaru. JNA je uspešno branila kasarnu sve do poslepodnevnih časova. Tokom obrane kasarne poginulo je 14 pripadnika JNA.
Komandant ustaša, Jure Šimić posle 25 godina na optužbe za zločine je izjavio:
– Ja sam inervenisao kod generala Rašete da on urazumi pukovnika Rajka Kovačevića o mirnom rešenju (čitaj predaji) kasarne i situacije u Bjelovaru. Međutim, u 16h komandant kasarne me zove telefonom i kaže da on ne odstupa, da čeka avione i da će nas bombardovati.
Pukovnik Rajko Kovačević uvidevši da više nema mogućnosti za dalju obranu, zbog nadmoći ustaških snaga, naredio je predaju i polaganje oružja.
Ustaše su zauzele kasarnu, Jure Šimić je postrojio oficire i vojnike, naredivši im da se skinu do pojasa. Iz stroja izdvaja oficire JNA pukovnika Rajka Kovačevića, potpukovnika Miljka Vasića i kapetana prve klase Dragišu Jovanovića, odvodi ih iza glavne zgrade gde ih lično strelja (po nekim izvorima naređuje streljanje).
Dalje šestoricu pripadnika JNA, Radovana Barberića, Zdravka Dokmana, Radovana Gredeljevića, Ivana Hosjaka i Boška Radonjića odvode u policijsku stanicu u Bjelvorau i streljaju. Sa njima je bio i civil iz Bjelovara Savo Kovač, koji i pored tri prostrelne rane preživeo streljanje. : „Kada smo se naveče postrojili kao zarobljenici, Kovačevićeva i Vasićeva tela bila su položena ispred glavne bine u krugu kasarne.
– Čuli smo da su streljani iza glavne zgrade komande – seća se jedan od oficira iz bjelovarskog garnizona Sutradan su, po Šimićevoj naredbi, građani Bjelovara obilazili zauzetu kasarnu, u kojoj su bili izloženi leševi ubijenih oficira, koje su u mimohodu skrnavili pljuvanjem i mokrenjem po njima
Paralelno dok su malobrojni pripadnici JNA odbijali napade na skladište u Bedeniku, major Tepić minirao je ista. Uvidevši da ustaše ne dejstvuju direktno po skladištima, shvatio je da hoće da uzmu to oružje netaknuto, jer im je bilo preko potrebno. U skladištu je bilo veoma mnogo naoružanja. To je bilo glavno garnizonsko skladište ubojnih sredstava i naoružanje za lokalnu brigadu teritorijalne obrane. Za odbranu skladišta major Tepić je imao samo jedan mehanizovani vod 265. mehanizovane brigade.
U toj situaciji videvši da je u potpunoj blokadi i bez izlaza i da ne može da se odbrani od tako masovnog i
Organizovanog napada, na njemu je bio izbor kao na oficiru da li da se preda ili da učini nešto ovako radikalno. Mogao je da učini ovo prvo, ali ne, ispunio je svoju zakletvu. U tom teškom vremenu, kad je trebalo pokazati da li si heroj ili ne, on je to pokazao, za razliku od nekih koji su predavali vojnike i kasarne bez ispaljenog metka.
Naredio je vojnicima da se povuku na bezbedno rastojanje, kako bi on izvršio svoj poslednji zadatak.
Međutim to naređenje je odbio vojnik na odsluženju vojnog roka Stojadin Mirković, koji je po neprijatelju dejstvovao iz vozila BVP M-80A, sve dok njegovo vozilo ustaše nisu pogodile raketnim bacačem Zolja, gde je i on izgubio život.
Major Tepić je aktivirao eksploziv. Bjelovar i okolina su se zatresli, eksplozija je oštetila stotine okolnih kuća u krugu od 12 kilometara. Hrvatska strana je priznala da je imala 11 poginulih, dok je jugoslovenska strana govorila o mnogo većim brojkama, ranga čete.
Posle svega toga, ustaše su streljale komandira straže starijeg vodnika Ranka Stevanovića koji se predao, kao osvetu za pogibiju 11 svojih vojnika u eksploziji.
Poslednje reči majora Milana Tepića svojim vojnicima:
– Slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći još ovako da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbegvajuda udaraju po skladištu, jer ovo što mi imamo ovde za njih je više nego dragoceno. Isključivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke, jer možete zamisliti kakva bi to tragedija bila za naš narod. Ovo je moja davna odluka i molim da to ne komentarišete.
Predsedništvo SFRJ 19. novembra 1991. majora Milana Tepića za junački podvig u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja, za dizanje u vazduh skladišta naoružanja u garnizonu Bjelovar, svesno žrtvujući svoj život“, posthumno odlikovalo Ordenom narodnog heroja. Time je postao poslednji narodni heroj socijalističke Jugoslavije.
Takođe vojnik Stojadin Mirković je 1999. godine odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.
Za ovaj zločin niko nije odgovarao, a Jure Šimić je oslobođen svih optužbi.
(192.rs)
