Lider pokreta Kreni promeni, Savo Manojlović, posetio je juče severni deo Kosovske Mitrovice. Kaže da je zabrinut zbog svega što se dešava na Kosovu. Ocenio je da srpska zajednica na Kosovu živi najteže u Evropim posle Ukrajinaca. Beogradu poručuje da bi trebalo ljudima da predoči realnu politiku, a samim tim i da im da realnu nadu. Ipak, kaže da je „utešen“ entuzijazmom koji je osetio na mitrovičkim ulicama, iako je, kako dodaje, on taj koji je „došao da teši“.
„Život ljudi je definitivno otežan, to je ono što možemo da vidimo i čini se, od ’99 godine, dakle, nikada teži… Došao sam u želji da budem sa ljudima, i da makar deo vremena, koliko je to moguće, odvojim da podelim neku brigu i strepnju“, rekao je Manojlović u izjavi za KoSSev.
Manojlović je prošetao do glavnog mosta u Mitrovici koji je u centru pažnje javnosti usled težnji Prištine da ga otvori, čemu se Srbi sa Severa protive.
„Mostovi treba da spaja ljude a ovaj deluje da razdvaja, a to je most koji je zapravo simbol opstanka Srba. Vi iz Kosovske Mitrovice najbolje znate da je taj most, kada su Srbi predvođeni Oliverom Ivanovićem obezbedili opstanak bio zapravo neka vrsta granice koja je zaustavila te 1999. iseljavanje i progon Srba sa cele teritorije Kosova, pošto sam tada i ja kao dete sa svojom porodicom izbegao“, kazao je Manojlović.
Manojlović je jedan od rodonačelnika protesta protiv rudarenja litijuma u Srbiji. Ova tema i pitanje Kosova su, prema njegovim rečima, povezane.
„Mislim da između te dve teme može postojati i obrazac na koji se način ljudi mogu boriti protiv raseljavanja, jer se i u jednom i u drugom slučaju vrši pritisak na naš narod da se raseli iz različitih razloga. Mislim da su često i akteri slični“, poručio je.
A kada je reč o opstanku Srba na Kosovu, Manojlović im predlaže samoorganizaciju.
„Ovde je otpor nakon rata organizovan autohtono. Organizovan je kada su se faktički institucije povukle. Ljudi su se sami organizovali, a prvenstveno zahvaljujući Oliveru Ivanoviću, ali i svakom čoveku koji je učestvovao u svemu tome. I to je možda poruka i nada ljudima, jer uz ovakvu zaštitu, možda je najbolje da se ljudi ipak sami štite“, poručio je Manojlović.
Podcrtava da je Briselski sporazum doveo do povlačenja srpskih institucija, a samim tim i zaštite za Srbe, dok je potom usledilo napuštanje kosovskih institucija o strane Srba.
„Vidi se obrazac. Svaki put je to bilo jedno povlačenje i vršenje deinstitucionalizacije srpske zajednice i ta deinstitucionalizacije podrazumevala je ispadanje zaštite koju su Srbi ovde imali i oni su na neki način, prepušteni sami sebi“, naglasio je.
Beogradu poručuje da bi ljudima trebalo da predoči realnu politiku, a samim tim i „realnu nadu“:
„Treba zasnovati (politiku) prvenstveno na interesima ljudi ovde, a ne trgovati kao sa nekom vrstom žetona gde ćete gledati da li dobijate nešto na nekoj drugoj političkoj tabli“.
Intervju sa Savom Manojlovićem vodili smo uoči sinoćnog obraćanja srpskog predsednika, odnosno predstavljanja novih mera Srbije u vezi sa Kosovom, a kao reakciju na poslednja dešavanja i poteza Prištine na Severu.
U nastavku možete pročitati intervju.
Život Srba od ’99 nikad teži
Ovo nije prvi put da si na Kosovu. Bio si i u ranijem periodu, poslednji put, ako se ne varam, kada je bila godišnjica ubistva Olivera Ivanovića – pre nekih osam-devet meseci. Šta se promenilo u odnosu na taj period? Šta je ono što si uočio, što se tiče samog Kosova i generalno Kosovske Mitrovice? Da li vidiš neke promene?
Često dolazim, nije prvi, a ni poslednji put. Svakako ćemo nastaviti često da dolazimo i ja i ljudi iz Kreni-promeni. Pa život ljudi je definitivno otežan to je ono što možemo da vidimo i čini se od ’99 godine, dakle, nikada teži. Znači ako pričamo o običnom čoveku, on više nema gde da podigne novac, on mora da sedne u auto, prelazi prelaz, dakle da ide do Raške, pa da tamo… tako da vidite kolone automobila, da ljudi sigurno otežano žive.
Vidimo tenzije oko mosta, most dakle treba da spaja ljude, a ovaj deluje kao da razdvaja. Ali to je most koji je simbol zapravo opstanka Srba, odnosno vi iz Kosovske Mitrovice najbolje znate da je taj most, kada su Srbi predvođeni Oliverom Ivanovićem obezbedili opstanak, bio zapravo neka vrsta granice koja je zaustavila te 99′ godine iseljavanje i progon Srba sa cele teritorije Kosova, pošto sam i ja tada kao dete sa svojom porodicom izbegao. Tako da to su neke situacije koje vidimo.
„Došao sam da tešim, a našao sam utehu“
Ako me pitaš kako se osećam, ja bih rekao zabrinuto, ali moram reći da sam došao na neki način u želji, kao i uvek, da budem tu sa ljudima i da makar deo vremena, a koliko je to moguće, a da ne zvuči pretenciozno, podelim neku brigu, pa i strepnju. Međutim, više sam se napajao entuzijazmom za ova dva, tri sata koliko smo ovde.
Šta je izvor tog entuzijazma?
Taj neki život koji definitivno postoji, koji pokazuje da dok ima ljudi, ima nade za taj život, ta deca koja igraju fudbal po ulicama, kada se pozdravljate se ljudima, kada pričate sa njima, opet, ti neki osmesi, tako da, hajde da kažem – došao sam da tešim, našao sam utehu. Tako da zaista u odnosu na pre dva sata, malo ima i kontradikcije tu.
O litijumu
Hajde da se okrenemo jednoj drugoj temi koja je izuzetno aktuelna trenutno u Beogradu i širom centralne Srbije. U pitanju je litijum. On je bio i kao tema aktuelan i pre nekog vremena, međutim to je u jednom trenutku utihnulo. Vi ste bili među aktivistima koji su i organizovali protest protiv rudarenja litijuma. Sada je ta tema ponovo aktuelna i kako je ta tema došla, tako je sa medijske scene prorežimskih medija i političke agende u Beogradu, Kosovo takoreći nestalo. Zbog čega je to tako?
Hajde da kažemo da je ona vraćana, da je neke pobede narod ostvario, što opet znači kada ima ljudi koji se bore, ima i nade, što je možda dobra poruka i za ovo podneblje. Imali smo u ovom periodu, što se tiče borbe za litijum, nikad teže udarce. Krenuo je nekako ekspresno tokom leta. Mislim da i vi najbolje znate, a ja kao neko ko je svojevremeno radio u Ustavnom sudu, često se problematične i kontroverze odluke donose tokom leta, zimskog perioda. Znači tokom tog perioda raspusta i zatišja kada je pažnja javnosti spuštena.
Mi smo tu imali jedan blickrig vlasti koji je dolazio sa jednom bahatom svešću da će pregaziti i volju javnosti i Ustav sopstvene zemlje, ali i ono što kažu stručnjaci, da nije moguće kopati litijum, a da ne dođe do ekološkog uništavanja Srbije. Posle te najave koja je pompezno najavljena u dogovorenom intervju predsednika sa Financial Times, imali ste sinhronizovanu odluku Ustavnog sudstva, odmah potpisivanje sa nemačkim kancelarom i obnovljene odnose.
I u bilo kojoj zemlji, što se tiče vladavine prava, ja mislim da bi predsednik Ustavnog suda morao da podnese ostavku, pogotovu u Nemačkoj, recimo, pala bi vlada. Ja mislim da bi sudije Ustavnog suda koje bi donele takvu sinhronizovanu odluku, verovatno bi im Univerziteti oduzeli diplome pravnog fakulteta.
Imali ste odgovor naroda i meni se čini da je narod ponovo uspeo da amortizuje tu želju vlasti. Da budem iskren, ne mislim da je to gotovo, to je daleko od rešene stvari. Narod je svakako pokazao još jednom volju u jednom možda i najtežem momentu.
A šta se za to vreme dešava na Kosovu?
Dok su protesti u Beogradu i širom Srbije, na teritoriji Kosova se dešava sasvim drugačija situacija. Imamo zauzimanje institucija, gašenje institucija – finansijskih bilo kakvih, poslednja akcija je izvršena prekjuče u Leposaviću. Kako to vidite? A u beogradskim medijima se samo vratila tema litijuma, ali Kosova nema. I predsednik Srbije, pre novog obraćanja, vrlo je retko u poslednjem periodu pričao o Kosovu, kao što je to znao da čini ranije.
Ja bih da opet budemo precizni – da, definitivno, pogotovu kod prorežimskih medija, dakle postoji ta neka vrsta tišine, i nekog ušminkanog prikazivanja situacije na Kosovu i čini mi se čekanja – verovatno, s kojom će se pričom izaći.
Da, upravo, govorimo o prorežimskim medijima.
„Apsolutno u tom momentu ovde na Kosovu, dakle pored teške ekonomske situacije imamo i neverovatnu političku brutalnost i prema običnim građanima i prema aktivistima. Dakle, to je sigurno, ako ne računamo rat u Ukrajini, u Evropi podneblje gde najteže ljudi žive, znači onako kako živi srpska zajednica trenutno ovde, se jednom neviđenom brutalnošću.
Na sve to dosta ćute mediji, pogotovu koji su raspirivali tu mržnju koji su koristili pogrdne nazive, a za Albance krajnje neprijateljske prema celom narodu, a sada, deluje mi da jednostavno, nemaju, ne žele da prenesu tu patnju sopstvenog naroda.
Činjenica je da je prvo Briselski sporazum otvorio neku vrstu povlačenja institucija, zaštite koju su Srbi ovde doživeli, a onda je izlaženje iz institucija doprinelo tome da vi sada ovde imate kosovske albanske snage, čega nije bilo zapravo 20 godina, odnosno 24 godine u jednom kontinuiranom periodu, a vi sada imate tu situaciju. Zatim imate situaciju u Banjskoj koja očigledno samo koristila albanskoj strani.
Da li Vi vidite neki obrazac?
Vidi se obrazac. Svaki put je to bilo jedno povlačenje i vršenje deinstitucionalizacije srpske zajednice i ta deinstitucionalizacije podrazumevala je ispadanje zaštite koju su Srbi ovde imali i oni su na neki način, prepušteni sami sebi. Ali ni 1999. godine oni nisu imali nikakvu zaštitu. Ja mislim da ljudi snagu treba da nađu u sopstvenom organizovanju i oni su zapravo ta snaga.
Mislim da ljudima treba predočiti neku vrstu realne politike i realne nade, ali zasnovati je prvenstveno na interesima ljudi ovde, a ne trgovati kao sa nekom vrstom žetona gde ćete gledati da li dobijate nešto na nekoj drugoj političkoj tabli.
Kao rodonačelnik protesta protiv iskopavanja litijuma, da li smatrate da je tema samog litijuma potisnula temu Kosova?
Ne, naprotiv, mislim da su te teme vrlo povezane. Mislim da između te dve teme može postojati i obrazac na koji se način ljudi mogu boriti protiv raseljavanja, jer se i u jednom i u drugom slučaju vrši se pritisak na naš narod da se raseli iz različitih razloga. Mislim da su često i akteri slični.
A mi sada vidimo kako se vlast navodno medijski razračunava odjednom i sa Rio Tintom, iako znamo da zapravo imaju sjajne odnose. Na kraju krajeva i ovde ste prisustvovali tome kada imate neku vrstu medijskog rata koji bukti, sejanja mržnje, a zapravo, albanska i srpska politička elita savršeno funkcionišu. Tako da ne samo što mislim da (tema litijuma) je ne prekriva, nego mislim da se te dve teme dopunjuju i mislim da ta tema zapravo razotkriva.
A šta je onda to što je potisnulo Kosovo kao temu u medijima u Beogradu?
Urednici tabloida koji podržavaju režim, a nažalost pa i javni servis, dakle, jednostavno funkcionišu na, kako bih to rekao, na dugme. I ja mislim da je to dugme razlog.
Režim ne stiska to dugme?
Režim ne stiska to dugme.