Utakmica Mladost GAT – RFK N.S 1921 u žiži je javnosti i tri meseca po okončanju. Pobeda gostiju od 2:0, neplanirana i iznenađujuća, zagrejala je ionako vruće fudbalsko leto 2024.
Dugo traju priče da se svašta dešavalo uoči i tokom poluvremena meča na GAT areni, u poslednjem kolu Prve lige, 26. maja.
Da sve nije na nivou priča „reč na reč“, ipak, potvrđuje i eksluzivan audio zapis do kojeg je došao Sport klub. I čija sadržina nedvosmisleno potvrđuje ono što smo i ustvrdili u prvom od niza tekstova iz serijala „slučaj Novi Sad“.
Posle pažljive provere autentičnosti, čitaocima donosimo u uvid transkript dešavanja tokom poluvremena utakmice Mladost GAT – RFK N.S 1921.
Prvi glas (verovatno trener Darko Tešović): „Sedite, sedite, dole… Je li ima tamo neko? Slušaj!“
Drugi glas (verovatno predsednik Aleksandar Važić): „Čekaj da ja prvo kažem… Situacija je sledeća, sad sam deset minuta proveo van stadiona, na telefonu, zvali su me iz kabineta, gore iz Beograda. Znači, slušaj, ovo je sramota kako oni igraju, da li oni puštaju, ne znam šta rade, mi smo njih ubili, ali brate ovo mi ne liči na ekipu koja hoće da igra. Ne znam šta se dešava. Znači, bod im treba, taj čovek je rekao da će dati, doneti pare i sve, da će da časti. Ne znam kako da izgovorim ovo, totalno sam zbunjen…“
Čuje se kucanje na vrata. Žamor, nejasni glasovi.
„Hvala, Čile…“
„Momci, voda je…“
(Verovatno trener Darko Tešović): „Slušate me, ’ajde da skratimo ovo… Gledajte, izvini Aco. Rako, je li vidiš šta priča…“
(Verovatno kapiten Zoran Rakić): „Tačno sam znao da će to da bude.“
(Verovatno trener Tešović): „Slušajte me sad ovo. Ja sam vam rekao pre utakmice da sam ja ovakvih utakmica, ovo je najgora utakmica koja je mogla da se desi za mene. I ja sam ovakve utakmice igrao. I nisam očekivao ovo što sad Aca hoće da nam kaže. Da odozgo, od samog vrha spašavaju nekog koji pojma nema, znači pojma, treba pet da im damo. Da je prošla ona Gvozdenova 3:0, 5:0 do poluvremena. Pojma nemaju, ali je sledeća situacija. Ne možemo da pišamo uz vetar, a da ne budemo zapišani. Sad moramo da se snalazimo. Svi zajedno! Evo, ja vam kažem, ja mogu sutra da budem ovde i ne moram da budem, čist mi je obraz, ali ovo su sitiacije koje morate da rešite vi. Morate da rešite. Moraju da nam daju dva gola. Moraju, nerešeno. Moraju, momci…“
(Verovatno kapiten Rakić): „Može da dođe taj ko je rekao da da dva gola…?“
Čuje se iz pozadine: „Ne može!“
I nastavak:
„Dobro je, Rako. Rako!“
Galama, više glasova se čuje.
(Verovatno kapiten Rakić): „Ja neću pustiti, neću da pustim, alo ne ćutim, brate. Ja imam obraz, znaš! Ja imam obraz slobodno da kažeš Rakić Zoran nije hteo da pusti, evo sad ti ja potpisujem.“
(Verovatno trener Tešović): „Momci, evo slušajte. Mi možemo, mi ćemo da idemo da igramo drugo poluvreme…“
Iz pozadine se čuje nerazumljivo: „Šef je rekao da neće da igra ako…“
Prepliće se dijalog više lica, nerazumljivo.
„Ako ćemo igrati, igramo svi…“
Opet žamor, više lica priča.
„Kao da ja volim da pustim, da izgubim utakmicu…“
(Verovatno trener Tešović): „Slušajte, tišina, slušajte me ovo. Izlazimo na drugo poluvreme i igramo utakmicu, Manda izlazi, jer ne može. Svi ostali, izlazite da igrate utakmicu! Jeste li me razumeli? I savršeno me boli k…. šta će da bude, jeste li me razumeli? Jeste li me razumeli?“
Uglas nekoliko ljudi: „Jesmo…“
(Verovatno trener Tešović): „Oni moraju da pokažu m… ako hoće da ostanu, ja ne moram da budem trener više ningde. Ali, oni moraju da pokažu m…! Vi ste ih pokazali, ovo što priča Aca, evo tu smo svi, evo živimo od toga…“
(Verovatno kapiten Rakić): „Može slobodno, ajde. Ja… Prvo, slobodno recite, ja sam rekao!“
Prepliću se dva različita glasa.
(Verovatno trener Tešović): „Rako, slušaj… Momci, je li vi znate da ovo svi snimaju, ovu utakmicu vi ste pod skenerom. Znači, oni su napravili ozbiljno sranje. Oni su napravili. Izađite i igrajte utakmicu, ako nam daju dva regularna gola daće nam. Ako ne daju, šta da radimo. Idemo svi pod led, ima života i posle ovog, momci!“
Sasvim novi glas u daljini: „Koja lova je pitanju, mi ništa ne znamo?“
Neko odgovara:
„Nema tu nikakve love, brate…“
Opet priča nekoliko ljudi uglas.
(Verovatno kapiten Rakić): „Momci, verujte, svi smo za. Mi ne moramo da pustimo, ne moramo da pustimo, verujte mi, verujte mi, evo! Ja prvi stojim, nemate vi nikakav problem. Zato što je fudbal časna igra i vi igrate časno danas, brate. I časno vodimo 2:0, verujte! Časno.“
(Verovatno trener Tešović): „Nisu oni loši, dobro si rekao. Nego oni, ovo je njihov kvalitet. To je to. Ali…“
Deo razgovora na engleskom… Nerazumljiv kontekst.
(Verovatno trener Tešović): „Jeste li me razumeli? Ma igrajte, bre, tamo. Oni moraju da podignu nivo, ako podignu, ako sudija počne da se se bruka, nek’se bruka. Ja ne znam šta da vam kažem…“
Glas iz pozadine: „Neće da se bruka, neće ništa…“
Glas iz pozadine (verovatno predsednik Važić): „Nema šta više da kažeš. Svi smo u problemu! Svi smo u problemu zbog toga…“
(Verovatno predsednik Važić nastavlja): „Ja sam iznenađen zato što niko … (nerazumljivo) niti je pitao, nemam problem da se kaže, u interesu je toga i toga. Ali, sad da me zove neko i da me zove čovek, evo ja ti kažem, uopšte mi nije prijatno, pošto. Znači… Generalno, ne razgovaram u tom smeru, ali jednostavno, znači. Ne znam, brate! Ne moramo da izgubimo, ne moramo da izgubimo, ali brate njima znači… Bod treba, pa im treba u smislu ovi gube. Vršac vodi 1:0 i ako ovako ostane sve je ok. Ali, ljudi, shvatite da će klub, jer me zvao čovek koji je gazda kluba, mislim, znate o kome pričam, iz Beograda. Koji je bio ovde, pa je otišao za Beograd, znate ko me zvao. Da sad ne spominjem ime. Ja vas molim da, bez obzira na sve, tu smo gde smo. Svakako je sezona otišla kako je otišla i …. (nerazumljiv deo zbog lupanja). Stomak me boleo ceo dan, razmišljam da li će to biti, ili neće. I evo, desi se to što se desilo. Dali smo im dva regularna gola, sve ok, katastrofa su, to se slažem, ali… Verujte mi…“
(Verovatno kapiten Rakić): „Obraz, znaš koliko vredi, više nego milioni! Igrajte, ljudi, molim vas.“
Prepliću se glasovi…
(Verovatno kapiten Rakić nastavlja): „Ja, veruj mi, igram ceo život i pošteno. Neću da puštam nikog! Ne želim. Želim da igram, brate. Treniram za to, ceo život igram pošteno.“
(Verovatno predsednik Važić): „To je to, ja ne mogu sad ovde vama… Niti mi imamo problem. Mi nemamo ovde problem, među nama. Ovo je nešto sasvim neočekivano i što se sad desilo u zadnjih, pre deset minuta. Jednostavno, ne znam šta da vam kažem ljudi. I prvu utakmicu je bilo, pa smo igrali i sve je bilo ok!“
(Verovatno trener Tešović): „Slušajte! Izlazimo isto ovako, Manda ostaje, izlazimo i onda ćemo da rešavamo na terenu.“
„Isto igramo?“, pita neko iz daljine.
(Verovatno trener Tešović): „Isto igramo, normalno! Ajmo, ajdmo…“
Aplauzi i međusobno bodrenje…
Žamor, gužva, kao da fudbaleri izlaze.
Neko kaže: „Sedi, brate…“
Čuje se: „Rako, sedi…“
(Verovatno trener Tešović): „Posledice mogu da budu … (nerazumljivo). Evo, ja sam sa Acom super i pomažem koliko mogu, napravili smo neku priču, igrajte, kao što ste igrali ovo. Zaboravite šta je rekao. Ako daju jedan gol, daju drugi gol, šta da radimo. Rako, igramo!“
(Verovatno kapiten Rakić): „Sve ful!“
(Verovatno trener Tešović): „Manda izlazi iz objektivnog razloga, neću da ga forsiram, nema potrebe, zato što je povređen i imamo koga ćemo da uvedemo i nemamo razlog da dižemo nikakvu tenziju. Igrajte, zadržite im loptu, ako daju regularno dva gola daju, ako ne daju, vi niste u klubu, ja nisam u klubu, oni neka rade šta god hoće! Je li pošteno?“
Više glasova: „Pošteno!“
(Aplauzi, glasni, odjekuje u svlačionici)
(Verovatno kapiten Rakić): „Nemoj sad da nekom bude u glavi ova priča. Igramo normalno, jeste li čuli šefa? Igramo normalno! Nemoj da se svađamo na terenu, brate…
(Verovatno trener Tešović): „Momci, svaka gestikulacija, svaki vaš, svaka vaša…“
Kraj snimka…
Sport Klub
