Staljin se tome kategorično protivio i zato je na delu fronta koji je njemu bio poveren (i gde je situacija bila kritična) isticao nove, ali ideološki predane komandante Buđonija i Vorošilova (oni će kasnije postati maršali SSSR-a). Trocki je predsedavao u Revolucionarnom ratnom savetu, ali Staljin nije slušao njegova naređenja i pisao je pisma Lenjinu tražeći vojne ovlasti: “Ako Trocki bez razmišljanja bude delio mandate na sve strane, može se sa sigurnošću reći da će se kroz mesec dana kod nas na Severnom Kavkazu sve raspasti, utuvite mu u glavu. Za opštu korist meni su neophodne vojne ovlasti. To što nisam dobio neki papir od Trockog neće me zaustaviti.” Trocki je, opet, tražio da se Staljin ukloni s položaja. Lenjin je rešio taj konflikt u korist Trockog. Staljin je povučen s fronta u Moskvu, ali je ubrzo zatim izabran za člana Revolucionarnog vojnog saveta. Međutim, na čelu saveta opet je bio Trocki, tako da je konfrontacija nastavljena.
“Lenjinov testament” i borba za vlast
Borba dvojice partijskih lidera prešla je u otvoreni sukob kada se Lenjin razboleo i povukao, jer se više nije mogao baviti partijskim pitanjima. U belešci za kongres 1922. godine, koja je poznata kao “Lenjinov testament”, vođa revolucije strahovao je da će u partiji doći do raskola usled konflikta između Staljina i Trockog: „Staljin je suviše grub, i taj je nedostatak sasvim podnošljiv u našim krugovima i internoj komunikaciji, ali je nepodnošljiv na funkciji generalnog sekretara. Zbog toga predlažem drugovima da razmisle o tome kako da uklone Staljina s te funkcije i na njegovo mesto postave drugog čovjeka, koji u odnosu na druga Staljina ima prednost u tom smislu što je trpeljiviji, lojalniji, uljudniji i pažljiviji prema drugovima, manje je hirovit, itd.”
Lenjin nije samo iskritikovao Staljina, nego je i izrazio i veće poverenje prema Trockom, okarakterisavši ga kao “najsposobnijeg člana Centralnog komiteta”. Pa ipak, Staljin je ostao na funkciji generalnog sekretara i 1922. godine već je postao popularan i uživao veliki autoritet, jer je upravo on delio većinu funkcija u partiji.
Staljin je okupio oko sebe verne pristalice i počeo potiskivati Trockog iz partije. Lav Trocki je, međutim, imao toliki uticaj i autoritet da je Staljin razmišljao i o mogućnosti da ukloni konkurenciju.
Pa ipak je odlučio ne pribegavati krajnjim merama. Trocki je smenjen i izbačen iz partije, da bi 1929. bio proteran iz SSSR-a.
Istine radi, treba istaknuti da se Staljin nije borio protiv Trockog samo iz straha od konkurencije. On je trezveno procenio moguće posledice koje bi imala pobeda trockizma. Politička linija koju je provodio Trocki verojatno bi bila katastrofalna po mladu sovjetsku državu. Smatra se da je Staljin bio preterano ošatar kao političar, ali je zapravo Trocki bio daleko oštriji i radikalniji. Na primjer, on se zalagao za sveobuhvatni teror i diktaturu unutar zemlje, kao i za nastavak širenja “požara revolucije” u celom svetu. Ako se za Staljinovu kolektivizaciju kaže da je bila nasilna, onda treba imati u vidu planove koje je Trocki gajio u pogledu seoskog stanovništva. Da su se oni ostvarili, to bi bio pravi pakao. Zvuči paradoksalno, ali Staljin je kao političar u usporedbi s Trockim bio trezveniji i odmereniji.
Operacija “Majka”
U emigraciji je Trocki nastavio svoje političko delovanje. Na temelju njegovih ideja formirana je međunarodna komunistička organizacija Četvrta internacionala. Trocki je sada postao čak i opasniji nego što je bio u SSSR-u, jer je ovde bio izvan zone na koju je Staljin mogao uticati. U knjigama i člancima napisanim u emigraciji Trocki karakteriše svoga oponenta kao “Hitlerovog intendanta”, osuđuje kult ličnosti, totalitarizam i posebno birokratiju. Kao povod za odluku o ubistvu Trockog poslužila je usporedba SSSR-a s nacističkom Nemačkom. Sudoplatov, glavni organizator ubistva Trockog, kasnije je napisao da mu je Staljin ovako objasnio potrebu da se bivši suborac ukloni: “Trocki mora biti uklonjen u roku od godinu dana, pre nego što izbije neminovni rat. Ako Trocki ne bi bio uklonjen, kako pokazuje špansko iskustvo, ne možemo biti sigurni da ćemo u slučaju napada imperijalista na Sovjetski Savez imati podršku naših saboraca iz međunarodnog komunističkog pokreta.”
Plan prvog atentata dobio je naziv “Konj”. U sklopu tog plana naoružana grupa otvorila je vatru na kuću Trockog. I pored nekoliko desetaka hitaca revolucionar je ostao nepovređen, kao i njegova žena Natalija i unuk Seva. Drugi plan zvao se “Majka”. Španski komunista Ramón Mercader je dobio zadatak da se infiltrira u najbliže okruženje Trockog i da se obračuna s njim. On je dobio falsifikovani kanadski pasoš na ime Franka Jacksona i upoznao se s jednom sekretaricom Trockog. Kada je svraćao po devojku nakon radnog vremena, postepeno je stupao u kontakte i s ukućanima i sticao njihovo poverenje. Počeli su ga zvati u goste, a on je iskazivao zanimanje za ideje Trockog, između ostalog je donio i poklon za njegovog unuka. Mercader je 20. kolovoza 1940. godine doneo revolucionaru tekst podrške Četvrte internacionale i zamolio ovoga da oceni članak, što je poslužilo kao povod za dolazak na dan ubojstva. Mercader je po velikoj vrućini došao ogrnut plaštom, ali to nikoga nije zbunilo, jer se on tretirao kao “naš čovek”. Ispod plašta je skrivao pijuk za led, revolver i bodež: “U trenutku kada je Trocki počeo čitati članak koji mi je poslužio kao povod, izvukao sam pijuk iz plašta, stegao ga u ruci i zažmirivši mu zadao stravičan udarac u glavu”, ispričao je Mercader nakon hapšenja.
Lečnici nisu uspeli spasiti Trockog. Umro je 21. avgusta 1940. godine. Sekretar je zapisao njegove posljednje reči: “Molim vas, recite mojim prijateljima da sam ja siguran u pobedu Četvrte internacionale, samo napred.” Ramón Mercader je u zatvoru proveo 19 godina i 8 meseci. Po izlasku na slobodu preselio se u SSSR i tamo dobio zvanje Heroja Sovjetskog Saveza.
(Russia beyond)
