Inflacija jede vrednost plate vrhovnog komandanta od 400.000 dolara, koja će do 2028. godine pasti na najniži nivo svih vremena. Ali, pogled u istoriju pokazuje da veliki oscilacije nisu nužno nove.
Da bismo u potpunosti razumeli kako se ovo desilo, potrebno je vratiti se u kasne 1700-te godine, kada Sjedinjene Američke Države nisu imale glavnog čoveka. Tek oslobođeni od kralja Džordža III, osnivači su kreirali Ustav koji ne bi postavio predsednika na stalni tron, ali bi mu ipak bilo veoma udobno. „Treći sastojak ka uspostavljanju snage izvršne vlasti“, napisao je Aleksandar Hamilton u Federalisti br. 73, „je adekvatna nadoknada“.
Tako je Džordž Vašington stupio na dužnost 1789. godine sa godišnjom platom od 25.000 dolara, što je danas jednako iznosu od oko 600.000 dolara. Ova plata je ostala na tom nivou skoro 100 godina, u periodu tokom kojeg je deflacija bila gotovo isto tako česta kao i inflacija, ostavljajući predsednika velikodušno kompenzovanim u većem delu tog perioda.
Jedan izuzetak se dogodio tokom rata 1812. godine, kada su ratna potrošnja i britanska blokada američkih luka izazvali nagli skok cena, smanjujući današnju vrednost plate Džejmsa Medisona na otprilike 365.000 dolara – jedva dovoljno za nekoga ko je takođe morao da se nosi sa crvenim mundirima koji su spalili Belu kuću.
Abraham Linkoln je doživeo sličnu dinamiku. Da bi finansirao građanski rat, njegova administracija je štampala zelene novčanice kao luda, snižavajući vrednost dolara i smanjujući inflacijom prilagođenu vrednost Linkolnove plate od 25.000 dolara sa 850.000 na 500.000 dolara do 1865. godine.
Osam godina nakon završetka rata, bivši general Unije Julisis S. Grant je potpisao zakon kojim se povećavaju plate kongresmena i udvostručuje njegova sopstvena na 50.000 dolara, što je na godišnjem nivou jednako današnjih 1,3 miliona dolara. Mera, koja je postala poznata kao „Zakon o povećanju plata“, bila je toliko nepopularna da je Kongres kasnije povukao svoje povećanje plata. Međutim, predsednikova je ostala.
Plata je ponovo porasla 1909. godine, na 75.000 dolara, po inauguraciji Vilijama Hauarda Tafta, najplaćenijeg predsednika u istoriji SAD-a. Te godine, Taft je zarađivao više od 2,5 miliona dolara u današnjim iznosima. Njegov naslednik, Vudro Vilson, nije bio toliko srećan, gledajući kako vrednost njegove plate pada na otprilike 1,1 milion dolara do 1920. godine, zbog novog talasa inflacije izazvane – još jednom – vojnim troškovima, ovaj put za Prvi svetski rat.
Velika depresija je uzrokovala pad cena širom zemlje, uništavajući zaostavštinu Herberta Huvera, ali povećavajući njegovu platu, na osnovu prilagođavanja inflaciji. Plata Frenklina D. Ruzvelta od 75.000 dolara je takođe vredela mnogo, oko 1,3 miliona dolara u današnjim iznosima kada je umro 1945. godine.
Nakon završetka Drugog svetskog rata, ekonomija je procvetala i inflacija je porasla, smanjujući predsedničku platu ispod milion dolara (po današnjim uslovima). Hari Truman se ipak dobro snašao, zahvaljujući povećanju plate od 25.000 dolara koje je Kongres odobrio, čime je predsednička plata 1949. godine porasla na 100.000 dolara godišnje (što je na godišnjem nivou ekvivalentno više od milion dolara danas) uz dodatak od 50.000 dolara za troškove. Truman, farmer iz Mizurija, kasnije je pisao zakonodavcima da im se zahvali na povećanju plate i da predloži slična povećanja širom izvršne vlasti. „Najbolji zakoni“, napisao je, „mogu biti uništeni lošom administracijom“.
Kongres je povećao predsedničku platu na 200.000 dolara ponovo 1969. godine kada je Ričard Nikson ušao u Belu kuću. Njegov potpredsednik Džerald Ford, koji je preuzeo dužnost nakon što je Nikson dao ostavku osamoćen, i Fordov naslednik Džimi Karter bili su poslednji koji su zarađivali više od milion dolara u današnjim iznosima.
Stagflacija kasnih 1970-ih je značajno smanjila realnu vrednost predsedničke plate, a stalna, relativno niska inflacija od tada je nastavila da je podriva. Bil Klinton je 2001. napustio dužnost sa pravnim dugovima delimično zahvaljujući borbi za opoziv. Za njegovog naslednika, međutim, predsednička plata se udvostručila na 400.000 dolara, čime je porasla sa najnižeg nivoa svih vremena od 355.000 dolara na 700.000 dolara u današnjim uslovima.
Niko nije dirnuo predsedničku platu od tada, a sa inflacijom koja je u poslednjih nekoliko godina iznad ciljanog nivoa, izgleda da će plata sledećeg predsednika nastaviti da opada u vrednosti -potencijalno ispod Klintonovog najnižeg nivoa do 2028. godine. Ako Tramp pobedi ove godine, malo je verovatno da bi on bio taj koji bi je povećao – ipak, on ima milijarde i redovno se hvalio kako je donirao svoju platu tokom prvog mandata kao predsednik.
Bajden bi mogao da vidi neku vrednost u povećanju plate. Predsednik, čije se neto bogatstvo procenjuje na 10 miliona dolara većinom zahvaljujući nekretninama, prošle godine je koristio kreditnu liniju na osnovu vrednosti kuće da bi došao do malo više gotovine.
(Kajl Kan-Malins, novinar Forbes)
