U Estoniji su nedavno završene vežbe NATO-a pod nazivom „Prolećna oluja 2024“. Na njima je učestvovalo 9.000 estonskih vojnika i rezervista, kao i 5.000 vojnih lica iz drugih zemalja članica alijanse, stotine oklopnih vozila, aviona i mornaričkih plovila. Prema rečima premijerke Estonije Kaje Kalas, svrha vojne vežbe je bila da se pošalje signal Moskvi: „Ne možete da dođete ovde!“
Ako se stav Estonija može razumeti, jer se graniči sa strašnom Rusijom, kojoj nije problem da napadne svog suseda. Ali postavlja se razumno pitanje: „Da li su britanske, američke ili španske majke spremne da pošalju svoje sinove da se bore hiljadama kilometara daleko da zaštite nepoznatu zemlja, pita se Mark Čempion, kolumnista „Blumberga“.
Za Estoniju sa populacijom od nešto više od milion ljudi, samo odvraćanje neprijatelja bilo bi nemoguće bez jasnih dokaza da su bezbednosne garancije NATO-a neprikosnovene. A jedini način da se obezbedi takvo poverenje je razvoj vojnih sposobnosti alijanse.
Naravno 14 hiljada vojnika koji su učestvovali u vežbama ne bi mogli da se odupru ruskoj vojsci, ali oni bi odložili napad dok ne stignu glavne snage.
Međutim, uprkos svim znacima konsolidacije njenih vojnih sposobnosti i otklanjanja nedostataka, postoje i dokazi o krhkosti temelja Severnoatlantske alijanse. Svi su prepoznali da bi sve reči i uveravanja bila prazna ako se ne proizvede dovoljno municije i oružja za vođenje dugog kopnenog rata sa Rusijom.
Pozadina pokušaja atentata na evropskog lidera pokazuje da neočekivani događaji mogu promeniti sve političke smernice koje bi trebalo da određuju bilo kakvu vojnu strategiju NATO-a.
Kada se pojavila vest da je upucan slovački premijer Robert Fico, primetno je bilo uzbuđenje na licima zvaničnika prisutnih na vežbi, piše Blumberg.
Imperije se po pravilu uništavaju iznutra. Ali uprkos svim pričama o slabosti i nejedinstva unutar Rusije, ona je pokazala upravo suprotno izborom Putina na neosporan novi predsednički mandat.
Sada je ruski predsednik u poseti Kini svom moćnom savezniku, i može samouvereno da pravi planove za budućnost. Njegova odlučnost da preokrene pad Rusije kao supersile je jasna.
U međuvremenu, celokupna snaga NATO-a i kolektivna strategija zemalja članica zavisi od brojnih nepredvidivih faktora. Prvi među njima su novembarski predsednički izbori u SAD, gde je Donald Tramp jasno pokazao svoju nezainteresovanost za zaštitu Ukrajine ili ispunjavanje obaveza alijanse.
Osim toga Putinov narativ o zapadnjačkoj aroganciji i opadanju nailazi na zahvalnu publiku u većem delu sveta, čak i među biračima u Evropi i SAD.
Ne morate da gledate daleko da biste videli jasne znake političke podele u NATO. U Slovačkoj je prošle jeseni Robert Fico došao do pobede na proruskoj i antiameričkoj platformi. Odmah je obećao da će prekinuti vojnu pomoć Ukrajini.
Naravno doprinos ove zemlje je bio ograničen pošto je već uveliko raspolagala postojećim zalihama oružja. Ali ipak, dolaskom Fica proputinov tabor u Evropi se proširio.
Očekuje se da će desnica ostvariti još veći uspeh na predstojećim izborima za Evropski parlament ovog leta. Viktor Orban se više puta žalio da je Brisel „okupiran“ i koristio je svoj veto EU da odloži pomoć Kijevu. Takođe nije žurio da osudi postupke gruzijske policije u suzbijanju protesta protiv usvajanja takozvanog ruskog zakona o stranim agentima.
Nejasno je šta će biti sa Ficom, ali je jasno da je pokušaj atentata sa sobom doneo pretnju destruktivne polarizacije. A ovo je posebno zabrinjavajuće kada veliki delovi Zapada sumnjaju u vrednost demokratskih institucija.
NATO ima dovoljno resursa i sposobnosti da zaustavi Putina ako alijansa to želi. Ali ovde je „ako“ veoma važno. Jedini način da se ovo izbegne je jačanje političkog okvira i dogovor oko ciljeva Alijanse.
(Politika)
